Zdravo & Dobrodošli na Radio Poljubac
Možete nas naći na Follow us on Facebook Follow us on Twitter Linked In Flickr Watch us on YouTube My Space Blogger
Zdravo Gost, ako čitate ovo, to znači da niste registrovani. Kliknite ovde da se registrujete u nekoliko jednostavnih koraka, uživaćete u svim odlikama našeg Foruma. Imajte na umu da su zabranjeni nepristojni ili besmisleni nikovi (bez brojeva ili slova nasumice).
Sign Up

+ Odgovor Na Temu
Strana 2 od 4 PrvaPrva 1 2 3 4 ZadnjaZadnja
Prikaz rezultata 11 do 20 od 35
  1. #11
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Svatovi su u Srbiji najčešće okićeni peškirima, cvećem i ruzmarinom, a svatovsku kolonu, koja je nekada jahala na konjima ili se vozila fijakerima i čezama, predvodi barjaktar s trobojkom na čijem je koplju nasađena jabuka. Svadba je kao i drugi prelomni momenti u životu pojedinca imalla i rizik jer je to vreme pojačanih delovanja nečastivih sila. Verovalo se da tada demoni ili urokljivci vrebaju prisutne, naročito mladu. Zato su u ne tako davnoj prošlosti u odevanju mlade preovladavali veo, ogrtač, pojas i trake crvene boje, koja po narodnom verovanju ima važnu ulogu u odbrani od zlih duhova. Mlade su se kitille i ogledalcem, da bi se (kako se verovalo) demoni uplašili svoje ružnoće. Ako bi se na putu iz jednog sela u drugo srele svatovske povorke mlade su se krile, pošto se verovalo da nevesta koja bude viđena takvom nezgodom neće "zagodiniti", već će umreti. Širom Srbije srećemo toponimske nazive kao što su "Svatovsko groblje". Po predanju to su mesta susreta dve povorke svatova koji su izginuli u tuči, ne želeći da propuste jedni druge. Brojne su u narodu fantastične priče o svatovskim dogodovštinama i velikim nevoljama, a jedna od najmaštovitijih je vezana za nastanak "Đavolje varoši" u Kuršumliji. Bujice s planine Radan, u čijem se podnožju ona nalazi, odnele su porozne delove tla, a od otpornijeg materijala izgradile vitke stubove s kamenim "kapama". Dok je nauka ponudila objašnjenje tog prirodnog fenomena meštani okolnih sela o njemu raspredaju najčudnovatije priče i legendu o "okamenjenim svatovima".
    U stara vremena okupljali su se svatovi pod Radan planinom i kretali do Žutog potoka gde je trebalo da se izabranici venčaju, a da niko od okupljenih svadbara nije znao da su mladoženja i mlada u krvnom srodstvu.
    Kada je sveštenik trebalo da ih blagoslovi, dogodilo se da neka viša sila okameni nesuđeni svadbeni skup, kako mladi ne bi počinili greh. Ti kameni svatovi i sada stoje u Đavoljoj varoši.

  2. #12
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Danas, uobičajen obred venčanja u crkvi propraćen je propisanim pravilom, dok sam dolazak mladin u novi dom (posebno na selu) i sada prati niz običaja vezanih za narodna verovanja. Po svršenom venčanju svatovi se ne vraćaju istim putem, iz bojazni od zlih duhova. Iz tih razloga mlada baca sito s raznim plodovima na krov, kućnim duhovima na dar. Pred kućnim pragom mlada uzima u ruke "nakonjče" - malo muško dete - podižući ga tri puta uvis, da bi rađala mušku decu. Na vratima svekrva dočekuje mladu, koja je ljubi u ruku i uzima hlebove s kojim ulazi u kuću, gde daruje ognjište novcem. U nekim krajevima svekrva daje nevesti med, da bi joj brak bio sladak, a u drugim je simbolično udara prutom ili joj stavlja uzdu na glavu i na taj način stavlja na znanje da u novoj kući treba da bude poslušna.

    Za vreme svadbenog ručka, posle treće zdravice, prikazuju se darovi - ranije jelo i piće, koje su svatovi doneli, a sada skupoceni pokloni ili novac. Svadba se potom nastavlja, uz pesmu, svirku i kolo, do duboko u noć. "Svođenje" ili "slaganje" mladenaca, njihovo odvođenje u bračnu odaju, u prošlosti je vršio kum ili neko od mladinih rođaka, što se propraćalo cikom, larmom, pucnjavom, razbijanjem posuđa od strane već uveliko pripitih svadbara i razuzdanom muzikom, koja bi znala osvanuti i na kućnom krovu, ako bi se to prohtelo kumu ili starom svatu.

    U naša vremena najraskošnije su svadbe u krajevima gde žive Vlasi. One po tradiciji traju tri dana. Prvog dana, u subotu, je momačko i devojačko slavlje. Drugog, u nedelju, obavlja se ceremonija venčanja (civilna i crkvena) i proslavlja u mladoženjinoj kući, a trećeg dana, ponedeljak, igra se svatovsko kolo na seoskom trgu. U kolo se hvata oko hiljadu pozvanih gostiju, a roditelji mlade i mladoženje (prijatelji) s najbližom rodbinom, odlaze na Dunav da bi se, kako kažu "okupali", proveselili i zaigrali u vodi velike reke. Svadbena veselja su u Srbiji, od kako se pamti, završavala paljenjem vatre nasred ulice, te neumornim igranjem kola i rasecanjem jastuka, iz kojih se vadi i baca perje, da leti na sve strane.

  3. #13
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Svadba u Užičkom kraju

    Sklapanje braka prati običaj svadbe. Razlikuje se muška i ženska svadba. Muška svadba je onaj deo običaja koji se obavlja kod kuće mladoženje (momka), a ženska svadba obavlja se kod kuće roditelja udavače (mlade, neveste, devojke). Razlikuju se i svatovi od svadbara. Svatovi su oni koji se sakupljaju kod mladoženje i odlaze u dom udavače da je dovedu. Svi ostali učesnici u svadbenom veselju su svadbari.

    Starinske svadbe i u selima i u gradu Užicu bile su veoma bogate obredima, običajima, pesmom, igrom i posebnom vrstom zabave. U svemu tome ima više tragova drevnog života u rodovskim zajednicama nego kasnijih hrišćanskih rituala. Dugo je u ovom kraju bila poznata krađa devojke. To je bila istinska otmica, kao u daleka stara vremena.

    Svadbeni običaji i obredi počinju nekoliko meseci pre zaključenja braka. Najpre roditelji budućeg mladoženje odlaze u kuću devojačkih roditelja i pitaju za devojku. Ako se taj prvi dogovor uspešno završi, roditelji devojke odlaze u posetu roditeljima momka da gledaju dom. Zatim se ugovori dan kad će se obaviti proševina ili prosidba. To je neka vrsta male svadbe. U selima se taj deo svadbenog obreda naziva ispit, prosidba ili davanje para, a u gradu: prstenovanje, zaruka ili veridba.

    Posle toga i kod momačke i devojačke kuće vrše se obimne pripreme za glavnu svadbu.

    Ponekad se u vremenu izmedu prosidbe i svadbe pojave smutljivci koji, iz razlicitih razloga, pokušavaju da pokvare svadbu i veridbu raskinu. U tom periodu pojačava se kuđenje momka, devojke, njihovih roditelja, ukućana i prilika u kojima jedni ili drugi žive. Skuditi momka ili devojku smatra se nečasnim i podmuklim, ali zbog toga ipak može doći do raskida veridbe i ugovorene svadbe. Dosta tragova o tome ima u pesmama, pričama i legendama naroda ovog kraja.

    Prosidba se ugovara kod devojačke kuće, a glavna svadba istovremeno i kod momačke i kod devojačke. Za prosidbu i svadbu biraju se dani u nedelji. Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Pazi se i na godišnje doba. Najčešće svadbe su u jesen. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

    Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu. Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube izatkanog beza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi u dva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku. Kasnije se obim devojačke spreme proširi i dodaju se neki delovi nameštaja: krevet, astal, nekoliko stolica i ponešto drugog pokućanstva.

    Sporazum oko devojačke spreme obično se brzo i lako postigne. Kao normalno se uzima da roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela.

  4. #14
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao pa su mnoge kuće sa više ženske dece zbog davanja miraza vidno osiromašile. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže.

    Miraz u nepokretnom imanju uslovljen je nekadašnjom tradicijom da se ženska deca isključuju iz nasleđivanja. Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se i ne pominje, jer se podrazumeva. Kao mirazuša je najprivlačnija jedinica, koja nema ni braće ni sestara, ali u narodu se često čuje i shvatanje da su jedinice razmažene (“pecne”), da nisu osobito radne i da se teže prilagođavaju novoj sredini.

    Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio. Za novu društvenu sredinu on je prizet, pripuz, domazet, došljo, a daju mu se i razna pogrdna imena. Vremenom se taj otpor smiri, prizet bude prihvaćen i nastavi se normalan život. Često prizet vremenom prihvati i prezime ženinog roda, o čemu se dosta dokaza može naći u starim crkvenim protokolima.

    Najvažniji deo svadbenih običaja vezan je za dan venčanja. Svadba obično traje dva dana. Prvog dana mladoženja i nevesta (mladenci) venčavaju se u crkvi i to je glavna svadba.

    Drugog dana veselja se produžava, gosti na svadbu donose priloge i darove i to se zove velika svadba. Siromašnije kuće često sve to obave u toku jednog dana.

    Na muškoj (momačkoj) svadbi postoje svatovi i svadbari, a na ženskoj (devojačkoj) su samo svadbari. Svatovi su posebno okićeni i oni u toku svadbenog veselja imaju izvesne prednosti nad svadbarima.

    Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu “sobre” i zastupa maldoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Stari svat je maldoženjin ujak (ostatak avunkulata), zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje. Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaju među svatovima. Barjaktar je mađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever (đever) je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu (mladu) sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu (ruvo, ruho). Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem. Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično.

  5. #15
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Kod devojačke kuće vozari se “pogađaju” sa devojkom koja je određena za čuvaricu ruva i tek kad se pogodi i plate mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda.
    Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme. Obično pevaju po dve “iz vika”.

    Svadbene pesme su češće na kratki glas, što znači da pevanje traje kraće nego kod drugih (čobanskih, preljskih) pesama, koje se pevaju otegnuto i dugo traju (dugački glas). Jenđe se uvek trude da ih ne natpevaju svadbarice iz devojačkog roda.

    Dan svadbe je svečanost i praznik za čitav uzov u selu. Tog dana niko ne radi poljoprivredne poslove.

    U završnom delu svadbe pevaju i igraju svi učesnici svadbe.

    Onaj ko je u žalosti zbog smrti bliskog srodnika (rušan) obično ne ide na svadbu. Mlada na svojoj svadbi ne peva. Savetuju je da bude “vesela i nasmijana”, ali ona ne peva jer to “tako valja”.

    U putu od kuće svojih roditelja do mladoženjine kuce mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašuci na konju, a kasnije u čezama ili kočijama.

    Kad naide na prvu vodu (česmu ili bunar) mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu “daruje” maramicom, šećerom ili sapunom .

    Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi madi muškarac iz kuće. Najpre neko opali iz puške pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko nje prekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Ona dolazi do čela “sobre”, prilazi domaćinu, kumu, starom svatu i svim ostalim svatovima, onako kako sede za “sobrom”. Sve muškarce ljubi u ruku, a sa mlađim ženama i devojkama ljubi se u obraz.

    Najviše običajnih i obrednih radnji u toku svadbe izvodi se kad se svatovi, s mladom, posle venčanja, vrate mladoženjinoj kući. Tada mlada stupa u novi dom, medu nove ukućane.

    Tu će ona postati majka i zato se pred kućom, na kućnom pragu i u kući obavlja čitav niz obreda simboličnog znčenja. Mlada najpre uzima sito sa žitom i baca ga preko krova kuće.

    Posle toga uzme jabuku i baca je među svatove. Zatim joj donose muško dete do godinu dana (nakonjče) i ona ga okreće, stavlja na svoje grudi, a zatim daruje košuljicom. Posle toga dever uvodi mladu u kuću. Ponegde pre toga opet se puca iz puške. U nekim mestima mladi se pre ulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona iz stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag.

    Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku u kuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva.

    Mlada ih ljubi u ruku i u obraz i daruje. Svekrva mladu dočekuje sedeći kraj ognjišta. Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje.

  6. #16
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Na “velikoj svadbi”, obično drugi dan, prikazuju se svadbarski prilozi. Kao prilog se donose pogača, tepsija, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi za mladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Vrednost priloga zavisi od ekonomske moći prilagača, ali i od stepena srodstva (prečine). Svaki svoj prilog donese
    kod čela “sobre” i čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Kad prikazuje priloge, čauš obično kaže ovako: “Da vidite, domaćine, kume i stari svate i svi ostali zvani i odabrani, kako je ovaj rođak (brat, stric, komšija, ujak, prijatelj – za svakoga se kaže ime i stepen srodstva) došao svom rođaku na veselje i donio lijepo poštenje: jedno kolo ljeba, jedan ardov piva, jednoga ljeljena...” i tako nabraja podižući i pokazujući sve što je kao prilog doneto. Za svaku vrstu helba on kaže “kolo ljeba”, rakija je uvek ardov ili akov, a pečeno meso uvek je ljeljen (jelen). Ako neko za prilog donese pečeno prase (najsiromašniji donesu pečenu kokoš), opet se podiže bilo čije pečeno jagnje i opet se kaže – ljeljen”. To je svakako ostatak stare tradicije stočara i neki simbol starinske solidarnosti. Za marame, peškire, košulje i druge delove odeće čauš kaže: “Donio nekih dronja i krpica”, a za posuđe veli: “nekih sančića, lončića, šerpica, taslica...” i obično tada zvecne da se čuje. Na kraju, kad je sve što je jedna prilagač doneo prikazao, čauš dodaje: “Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomogo ti bog, amin!”. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sobre, zapevaju:

    Hvala, rođače,

    Živ bio,

    Amin, amin! ...

    Na glavnoj i na velikoj svadbi uvek se čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima “da se slože i umnože”. Uz zdarvicu pevači posebnom pesmom saopštaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin!

    U produžetku velike svadbe na velelje momačkoj kući stižu mlađi svadbari iz devojačke kuće – prvinari ili prvećari (idu u prvine, to jest u prvu posetu maldencima).

    Kod imućnijih ljudi svadba se produžava i treći dan, ali u smanjenom obimu. Narod kaže da tog dana svadbuju zetovi. Celog dana zetovi zbijaju šale, priređuju sitne podvale, hvataju i kolju kokoši, toče i svakome nude rakiju, penju se na kućni krov, skidaju crep, traže nove poklone, zadirkuju naročito mlade žene, ali sve to teče u granicama pristijnosti i bez ičije ljutnje.

    Na svadbi se sve vreme peva i igra. Pesme izvode mlađi muškarci i mlađe žene i devojke-jenđe, a pri kraju svadbe pevaju i stariji. Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Na seoskim svadbama pevalo se samo “iz vika”.

  7. #17
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi se pozivaju svirači. Oni prate pesmu i igru. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju – doboš. Kasnije su na svadbama svirali gajdaši (gadljari), obično po jedan, retko dvojica. Na početku XX veka u ovom kraju su se pojavile trube i na svadbama su počeli svirati trubači. U narodu ih zovu “veliki svirači”. Istovremeno su se pojavile i na svadbama učestvovale sviračke družine sa violinama (ćemane), tamburama, klarinetima (klanet), pa najposle i harmonike. Svirači svoje usluge na svadbama naplačuju u novcu, a do domaćina kuće dobijaju i manje darove: maramicu, peškir, pojas i sl.

    Svirači moraju znati više igara. Kod devojačke kuće prvu igru započinje najbolja drugarica udavače. Ona povede lagano devojačko kolo, držeći u desnoj ruci svatovski barjak. Kasnije se u toku svadbe igraju sve igre ovoga kraja, ali najčešće: devojačko, kukunjež, trojanac, prolomčica, jovančica ili povijorac.

    U varoši Užicu svadbeni običaji i obredi bili su u osvoni isti kao i u okolnim selima, samo što su neki elementi prilagođeni varoškim prilikama, neki detalji skraćivani ili izostavljani, a drugi dodavani. Na varoškim svadbama svirali su ciganski orkestri, najčešće gudački, a pevale su se i druge pesme osim starinske kajde “iz vika”.

  8. #18
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Srpska narodna nošnja

    Srpska narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda. Njena uloga kroz istoriju je veoma bitna kao simbol etničkog identiteta, a ističe se i po likovnim i estetskim vrednostima. Do nas su uglavnom stigle sačuvane odevne celine iz 19. i prvih desetina 20. veka, sa raznolikim oblicima i ukrasima kako u ženskim tako i u muškim nošnjama. Svaku oblast koju su nastanjivali Srbi kroz istoriju, karakterisala je posebna nošnja. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko nego, naročito u mešovitim etničkim sredinama, i kojoj etničkoj odnosno nacionalnoj zajednici pripada. U svom istorijskom razvoju, raznovrsne narodne nošnje imale su mnogostruka značenja u životu naroda, ali su bile izložene i mnogobrojnim uticajima između različitih etnosa, tako da osim obeležja vremena u kome su rukotvorene i nošene, sadržani su i drugi odevni elementi iz proteklih vremena.

    U Srbiji kneza Miloša niko nije nosio evropsko odelo. Čak i Srbi, doseljenici iz Austrije, da ih ne bi smatrali za tuđince, nosili su srbijansko odelo. Sem toga i Turci iz unutrašnjosti Srbije sa nepoverenjem gledali su ljude u evropskom odelu. Samo se četiri do pet lica nosilo "po evropski", i to su bili kneževi službenici. I oni su izgledali "kao bela vrana". Ceo ostali svet nosio je lokalnu odeću, a ona se delila na seosku i varošku.

    Ukoliko se muško seosko odelo iz vremena kneza Miloša može rekonstruisati, ono je ovako izgledalo: na glavi šiljasta crvena kapa ili fes. Ili crna šubara. Svaki je kraj Srbije imao svoje karakteristike, pa se tako u Braničevu i Resavi nosila crna kapica od abe (grubog sukna), crvenokapica; u Hercegovini se ova kapa zvala kariklija. Oko fesa je često obavijan šaren peškir. U Južnoj Srbiji, od Levča naniže ka Moravi, nosili su seljaci preko fesa ili glave peškir, pa su ih stoga nazivali peškiranima.

    Vuk Karadžić u Danici iz 1827. godine piše da je "kariklija ili karikača od crvene abe ili čohe, odozgo je zatubasta kao fes, a sa strane ima crnu postavu, za koju se odozgo može što zađesti, gde koji u bojevima pozadijevaju fišeke da su im naručniji nego u kesama".

    Do tela se nosila dugačka košulja od kudelje, vezenih rukava i kolira i pripasivala se vunenim, ponajviše crvenim pojasom. Ispod košulje nošene su gaće (ni tesne ni široke) takođe od kudelje. U jugozapadnoj Srbiji njih su zamenjivale pelengaće, ili pelengiri, vunene podeblje gaće do niže kolena. Od kolena naniže bile su dokolenice. Preko košulje je išao kratak zubun od belog sukna bez rukava, a preko njega gunj od crnog sukna do niže kolena i sa rukavima. Za pojasom obavezno nož, duvanyije su imale lulu, a poneko još i sviralu! Zimi su preko gaća nošene čakšire od belog vunenog sukna.

    Neki Stevan Bralović iz Dražnja (srez Gročanski) kaže Đorđević, imao je na sebi "dva polovna gunja, od kojih jedan kratak a drugi dugačak, fes, bele čakšire, na nogama opanke i crvene čarape šumadinske. A neki pak, Radovan Petrović iz sreza Mlavskog nosio je kratak kožuh s rukavi, od belog sukna čakšire, opanke na bosim nogama i na glavi crnu šubaru..."

    Na nogama je uz seosko odelo nošen opanak, negde sa čarapama do ispod kolena a u Mačvi šareni obojci.

  9. #19
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Tako je bilo za svaki dan. Praznično odelo razlikovalo se uveliko i po kvalitetu i po boji. Nazivalo se, a i danas se u nekim selima npr. Podrinja (prim. aut.) naziva stajaćim odelom. Ono se čuva u sanducima lepe izrade i nosi samo po slavama, vašarima, i svetkovinama. Sastojalo se od bolje košulje, čarapa i opanaka još i od ugasito plavih čohanih čakšira, đečerme (jeleka) po kojoj se opasuje pojasom i koporana koji se nosi preko đječerme. Sve je bilo od iste čohe kao i čakšire. Za pojasom su nošena dva pištolja i veliki nož, a o pojasu bar dve kese pripojasnice i o njima ognjilo, mavalica i barutni rog ili tikvica a o levom ramenu duga puška "koja se više ubrajala u odelo nego u obranu".

    Za razliku od muške ženska se nošnja pojedinačno veoma razlikovala čak i u istom kraju Srbije. Uglavnom prema poreklu stanovništva, što je naročito vidljivo bilo u Beogradu. Evo dva opisa ženske nošnje koji se po svemu razlikuju.

    U Gornjaku
    su devojke nosile ispletenu kosu nakićenu cvećem, parama i prostim biserom i sa kurjukom spuštenim do niže kolena, koji se završava sitnim novcem ili praporcima koji pri hodu zveče. Imućnije su na glavi nosile crvenu kapu iskićenu stinim dukatima i biserom. Žene su oko kape nosile peškir pušten do kolena izvezen crvenim pamukom, vunicom i svilom, našaran cvećem, parama, dukatima. Iznad čela su imale nešto poput krune. Sve ostalo su imale isto i žene i devojke: Na vratu đerdan (siromašnije prost granat a imućnije cvancike, talire i marjaše, a bogate po nekoliko dukata). Nosile su košulje dugih vezenih rukava, crveni šareni pojas "za udivlenije išaranu sa različitim bojama kecelju", kako kaže J. Vujić, zatim lepo išarane čarape i opanke koji su zatezali nogu kaiševima. Preko svega išao je beli zubun od belog sukna, negde dug do kolena a negde do poda išaran po ivicama i leđima crnim, crvenim pamukom, parama i tokama.

    U Bukovici,
    selu Podrinjskom, ženske kape su bile kićene novcima, spreda u malim venčićima tako "da kad žena ide one pare sve se ljuljaju i zveče". Na prednjoj strani kapa ima rese, a i one okićene novčićima. Neke su nosile okrugle kape - "kao god bundeva iz koje viri kojekakvo cveće a iz cveća pera paunova. I ovde su pare svuda oko kape, te su ljuljaju i zveče pri ženinom hodu. I ovde se nosi đerdan, dugačka izvezena košulja, šaren pojas, jedna do dve izvezene kecelje, šarene čarape opanke s kajiši i proče".

  10. #20
    Banovan Član

    Points: 32,320, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 75.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdrive25000 Experience Points1 year registered
    Awards:
    Frequent Poster
    M e r i's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Vojvodina - Dunavska obala
    Postovi
    0
    Country: Serbia
    Points
    32,320
    Level
    1
    Đorđević kaže da je ovakav opis srbijanske ženske seoske odeće najvernije načinio Joakim Vujić, pa da njegovim rečima i završimo: "Celokupno žensko seosko odelo, sem opanaka i nekih ukrasa na glavi, i sav vez izrađivalo je samo ženskinje".

    Narodna nošnja u ovom kraju (Mačvi) je raznovrsna i kitnjasta. Ženska narodna nošnja se sastoji se iz široke vezane košulje sa nabranim rukavima, skuta, prednje i zadnje pregače, jeleka i libade ukrašene srmom, čarapa dugih do kolena izvezenih vunom sa geometriskim figurama i pojasa. Pregače su živopisno izvezene, bogato ukrašene zlatovezom(sa motivima gde dominiraju lozice, ruže, lale i karanfili).

    Mušku narodnu nošnju čine duga košulja, široke gaće preko kojih mogu biti uže ili šire čakšire, prsluk od prirodno mrkog sukna, vuneni pojas oko struka, kratke vunene čarape, domaći opanci sa krunom na sredini i šubara.

    Venčanica

    Venčanica je tradicionalna haljina koju nosi devojka koja je udaje na dan venčanja. Može biti bele boje ili jako nežne i svetle boje kao sto su krem, boja slonovače i boja perle. Postoje i venčanice u boji, koje se uglavnom nose na drugi dan svadbe, ili ako mlada ne želi venčanicu bele boje. Na dan venčanja, običaj je da se uz tradicionalnu venčanicu nose i dodatni detalji, kao što je veo, šešir i buket cveća, takozvani bidermajer. Cilj je da Mlada bude najlepša tog simboličnog dana.

    Istorija Venčanice je vezana sa običajima i Crkvom, pogotovu u doba kada je crkva imala veliki uticaj na narod. Čak u Rimskom carstvu su verenice na dan venčanja nosile bele haljine sa cvetnom krunom na glavi.

    Običaj je delimično nestao u srednjem veku kada su devojke birale najlepsu haljinu iz lične garderobe. Do XIX veka se postepeno vraćala tradionalna haljina, veo i buket , ali često u sivoj ili krem boji. Haljina Kraljice Viktorije, izložena u Engleskoj, je žućkasto-smeđe boje.

    Po slikama iz početka XIX veka se vidi da su se mlade postepeno vraćale na belu boju za haljine na venčanju. Tek krajem XIX veka i pod jakim uticajem crkve, pobožne mlade žene potvrđuju svoje devičanstvo belom bojom. Bela boja je simboj nevinosti, nežnosti i čestitosti. U našem narodu venčanica ima ulogu da odvrati urokljive oči od mlade. Urok
    predstavlja prenošenje negativne energije na osobu koja toga nije ni svesna, tj.bez njenog znanja. Postoji običaj da mlada u toku spremanja za venčanje stavi čeno belog luka u njedra, radi uroka.

    Posle toga, tradicionalna bela venčanica prati modu i ekonomske uslove, postaje kratka haljina za vreme ratova zbog nestašice tekstila, pa ponovo dugačka posle rata. Modni kreatori, kao DIOR pretstavljaju dugačke i široke haljine, modeli koji ce godima biti u modi.

    Crvena boja je tradicionalna za venčanice u Aziji.

    Kod Arapskih naroda, običaj je da se mlada presvuče više puta, i nosi venčanice u raznim bojama, jer svadba uglavnom traje danima.

    U ostalim delovima sveta se prati uglavnom Zapadna moda sa modelima Francuskih i Italijanskih kreatora


 

 
+ Odgovor Na Temu
Strana 2 od 4 PrvaPrva 1 2 3 4 ZadnjaZadnja

Informacija Teme

Users Browsing this Thread

There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)

Slične Teme

  1. Pravoslavni obicaji o Bozicu
    By M e r i in forum Religija
    Odgovori: 14
    Zadnji Post: 09.04.2013, 15:46
  2. Narodni ljekovi
    By Divix in forum Zdravlje
    Odgovori: 1
    Zadnji Post: 04.03.2013, 22:54
  3. Narodni Biseri
    By Nebojsa® in forum Narodna Muzika
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 01.01.2013, 18:54
  4. Narodni Orkestar
    By Nebojsa® in forum Kola
    Odgovori: 0
    Zadnji Post: 01.01.2013, 18:48

Članovi koji su pročitali ovu temu : 0

You do not have permission to view the list of names.

Tagovi za ovu Temu

Bookmarks

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts

Prijatelji Sajta

Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 21:02 sati.
Powered by vBulletin
Copyright © 2019 Srpski Prevod by Milance®
Radio Poljubac By: www.radio-poljubac.com