Kragujevac

[Duga]

Крагујевачки октобар


„Шумарице“ преусмерава овде. За споменик, види Спомен парк „21. октобар“.


Немачки официр показује кога треба докрајчити.
Крагујевачки октобар или крагујевачки масакр је име за масакр којег су над цивилним становништвом у Крагујевцу починиле јединице нацистичке Немачке 20. октобра и 21. октобра 1941. У овом злочину је страдало око 2800 људи, од тога неколико десетина ђака мушке гимназије.




Обзнана о одмазди
Ни у самом Крагујевцу нити у његовој близини нису тих дана вођене борбе између Немаца и партизана[тражи се извор од 09. 2010.]. Одмазда у Крагујевцу која је била извршена 20. и 21. октобра 1941. године, последица је напада партизана на Немце који су се враћали из Горњег Милановца према Крагујевцу. При повратку у Крагујевац, Немци су на положајима Чачанског партизанског одреда код Враћевшнице поново нападнути и у стопу гоњени до села Љуљака, одакле су гоњење наставили крагујевачки партизани.

Према званичном податку у борбама са партизанима код села Љуљка укупно су погинуло је 70 Немаца, а рањено двадесет седам; један од рањених је умро од задобијених рана. Тако се за одмазду, рачунало десет мртвих и двадесет шест рањених. По прокламованом окупаторском кључу одмазде, требало је да буде стрељано преко 7000 Срба.

[уреди] Догађаји

О приказу крагујевачке трагедије постоје три верзије; комунистичка, званична немачка, и она коју је дао Марисав Петровић у једном писаном извештају. „Борба“ у броју од 25. октобра 1941. године доноси да је у „Крагујевцу похапшено 2.000 људи и да се врше масовна стрељања. А „Борба“ од 15. новембра 1941. године доноси извештај о случају у Крагујевцу и вели да су Немци поубијали 5.000 мушкараца и жена. Даље у тексту се наводи да је укупно ухапшено око 10.000 људи.







Немци хапсе грађане за стрељање у Крагујевцу уочи 21. октобра 1941. Међу ухапшеним су и ученици разреда v/3.
Исцрпан извештај о стању у Крагујевцу поднео је 20. октобра 1941. године, крајскомандант у Крагујевцу Бишофсхаузен. Даје се у почетку број мртвих и рањених Немаца (9 мртвих и 27 рањена). Даје исто тако податке о хапшењима, која су почела тек 18. октобра 1941. у касним вечерњим часовима. Прво су хапшења вршена по списковима. Ухапшени су сви мушкарци са списка и Јевреји и известан број комуниста, укупно њих 70. Пошто овај број ни издалека није одговарао броју 2.300, колико је требало стрељати, одлучено је да се потребан број прикупи хапшењем по улицама, трговима и кућама.

Војска је претресла села Грошницу, Илићево и Маршић при чему је одмах убијено 422 мушкараца, међу којима и један свештеник у чијем се црквеном торњу нашла скривена муниција. Да би се попунио број од 2.300 поново је наређено прочешљавање Крагујевца за 20. октобар 1941. године. Похапшени су сви мушкарци од 16 до 60 година и одведени у логор. У извештају капетана Бишофсхаузена нигде се не спомиње учешће било којих српских органа ни у хапшењу становништва, ни у стрељањима. И иницаијатива и њено извођење дело су Немаца. Др. Ђоко Слијепчевић у својој књизи „Југославија уочи и за време Другог светског рата“ пише да су Немци 20. октобра рано ујутро, око пет часова, блокирали основну школу где је био v Добровољачки одред, који се није могао појављивати изван зграде. Блокада школе трајала је све до 15 часова, тј. до завршетка рације.

Марисав Петровић је заједно са Милошем Војновићем, који је дошао у Крагујевац са циљем да формира x Добровољачки одред, отишао до немачке Крајскомандантуре да се обавести о разлозима блокаде и сабирања грађана.

У Крајскомандантури су дознали да је наређена одмазда за 10 погинулих и 26 рањених Немаца и да ће, због тога, бити стрељано 2.300 људи. Запрепашћени овом страшном вешћу Петровић и Војиновић одлазе до мајора Кенига, шефа казнене експедиције, који прек и љут, одбија да разговара са њима.

У свом извештају Марисав Петровић пише: „На дан 19. октобра изјутра у читавом граду почела је рација. Немци су све мушкарце од 16-60 година похапсили и затворили у артиљеријску касарну код Сајмишта. Хапсили су све одреда; по кућама, на улици, у кафани, ђаке и професоре у школи, чиновнике из свих надлештва па и раднике који су радили на улицама и Лепеници. Било је ухапшено преко 6.000 људи.“

Крагујевчани сведоци, тврде да су „љотићевци“ учествовали у стрељањима, хапшењима и прикупљању информација о партизанима и њиховим помагачима у околини Крагујевца.

[Duga]

Злочин од 19. октобра





Стрељање
Прва масовна стрељања Немци су извршили у околини Крагујевца 19. октобра 1941. године. Тог дана су у селу Грошница на силу прикупили 246 особа и извели на стрељање. Ликвидирали су 233 особе док је 13 лица преживело стрељање. Сутрадан, 20. октобра је једно лице од ових 13 преминуло од последица рањавања, тако да су Немци у селу Грошнице починили ратни злочин стрељавши укупно 234 особе српске националности.[1]

Истога дана, 19. октобра, Немци су на препад окупили за стрељање 109 особа у селу Маршић. Ликвидирали су 103 особе док је 6 лица преживело стрељање. У селу Мечковац (данас Илићево) су спровели 78 особе на стрељање. Ликвидирали су 75 особа док су 3 лица преживела стрељање. Немачке оружане снаге су 19. октобра 1941. године извршиле ратни злочин стрељавши у околини Крагујевца, у селима Грошница, Маршић и Илићево, укупно 412 цивилних лица српске националности.[2]

[уреди] Злочин од 20. и 21. октобра





Немци одузимају документа таоцима уочи стрељања у Крагујевцу, Шумарице, ујутро 21. октобра 1941.
Прво масовно стрељање грађања у Крагујевцу извршено је 20. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели на стрељање две групе цивила. Немци су стрељали прво групу од 66 особе, у којој је било највише Јевреја, а потом и групу од 53 особе из затвора, у којој је било талаца и предратних робијаша. Немачке оружане снаге су 20. октобра 1941. године извршиле ратни злочин стрељавши укупно 119 лица српске и јеврејске националности.[2]

Највеће стрељање грађана у Крагујевцу извршено је 21. октобра 1941. године. Тог дана Немци су извели 2.301 особу пред стрељачки строј код Централног гробља српске војске из 1914. и 1915. у Шумарицама. Стрељање је почело у 7 часа ујутру. Из барака су одвођене групе од по 100 људи на губилиште. До 2 часа по подне завршено је стрељање. Ликвидирали су 2.272 особе док су 29 лица преживела стрељање.[2] Међу стрељаним је било 217 малолетних лица. Од чега изнад 15 година старости, 60 ученика гимназије и 134 малолетника који нису ишли у школу, као и 23 деце испод 15 година старости углавном ромске националности.[2]

Немачке оружане снаге су 19., 20. и 21. октобра 1941., године у Крагујевцу и три оближња села, Грошница, Маршић и Илићево, извршиле ратни злочин стрељавши 2.803 грађанина.[2]

Немци су, 22. октобра 1941. године, објавили саопштење у виду плаката којим је Крагујевац био излепљен тог дана, [3]]а у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току прошле недеље на немачке војнике, погинуло 10 а рањено 26 немачких војника у знак одмазде стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2.300.[4] Међутим, Немци нису дали саопштење за масовна стрељања од 19. и 20. октобра у Крагујевцу и три оближња села тако да испада да су премашили број стрељаних особа у знак одмазде за чак 500 лица. Највероватније да су Немци желели да стрељањем грађана у Крагујевцу и његовој околини дају драстичан пример строгости окупаторских власти како би заплашили шире слојеве становништва и унеле осећај колективне несигурности на простору окупиране Србије у циљу смиравању побуне у Шумадији.[5]





Немци поред групе стрељаних грађана.
Када је стрељање завршено, Немци нису желели да претекли број Срба пусте на слободу него су их држали као таоце, да би имали на располагању одређен број људи ако погине још који Немац. Да би издејствовали пуштање на слободу бар једног дела похапшених, добровољци и њихов командант су морали трократно да се закуну да нико од њих неће отићи у шуму. Командант добровољаца је морао три пута да понови: гарантујем. На то су Немци пристали да пусте кућама све сем 600 људи. Ови су морали остати као таоци у логору.

Историчар Ненад Ђорђевић, директор музеја 21. октобар, саопштио је 2003. да је утврђени број жртава 2.799 (укључујући и жртве у околним селима)[6]. Подаци СПЦ се слажу са овим бројем. Станиша Бркић, кустос музеја, је у књизи „Име и број“ из 2007. објавио имена и личне податке 2.796 жртве стрељања у Крагујевцу[7].

[Duga]

Споменик





Споменик V3




За више информација погледајте чланак Спомен парк „21. октобар“


У спомен на жртве стрељања читав простор Шумарица је претворен у спомен-парк у коме се, између осталих, налазе Споменик стрељаним ђацима и професорима, Споменик бола и пркоса, Споменик чистачима обуће, споменик „Сто за једног“, споменик „Отпора и слободе“… На улазу у спомен парк подигнута је импозантна зграда Музеја 21. октобар у чијој је архитектури наглашена симболика крагујевачке трагедије. Одсуство отвора (прозора) на фасадама сугерише безизлаз ненаоружаних људи испред митраљеских цеви, тридесет кубуса - тридесет масовних гробница у Спомен-парку, а провидне пирамиде од плексигласа на њиховим врховима представљају последњи поглед жртава уперен ка небу.


21. октобар се обележева у Србији као државни празник, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. Први пут је на овај начин обележен 21. октобра 2012. године.[8]

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

[Duga]

Сећање на жртве крагујевачке трагедије описано је кроз догађаје који се односе на групу дечака, уличних чистача ципела. Њихова судбина је уткана у атмосферу града и окупације, када су пале прве невине жртве. Тада су хиљаде радника одбиле да раде за окупатора, па је цео град изложен суровим репресалијама, прогонима, малтретирањем недужних грађана и укидањем редовних следовања хране. Деца су се довијала на различите начине, па је дечак по имену Мали Пиљак, дошао на идеју да са својом дружином организује пред касарном чишћење ципела окупаторским војницима и официрима. То је био начин да малишани дођу до зараде. Али у једном окршају са партизанским одредом на домак града, гине више непријатељских војника. То избезумљује њихове старешине који наређују масовну одмазду и за сваког погинулог војника стрељају стотине грађана. Тада у граду настаје атмосфера ужаса и лова на људе. Група малих чистача ципела одбија да очисти прљаве немачке чизме, и њих одводе на стрељање. Крагујевац је постао град црних застава и црних марама, а посмртна звона звоне, јер се држи опело за 8000 стрељаних