Zdravo & Dobrodošli na Radio Poljubac
Možete nas naći na Follow us on Facebook Follow us on Twitter Linked In Flickr Watch us on YouTube My Space Blogger
Zdravo Gost, ako čitate ovo, to znači da niste registrovani. Kliknite ovde da se registrujete u nekoliko jednostavnih koraka, uživaćete u svim odlikama našeg Foruma. Imajte na umu da su zabranjeni nepristojni ili besmisleni nikovi (bez brojeva ili slova nasumice).
Sign Up

+ Odgovor Na Temu
Strana 4 od 4 PrvaPrva ... 2 3 4
Prikaz rezultata 31 do 36 od 36
  1. #31
    Super Administrator SuperAdministrator



    Points: 30,078, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 14.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdriveSocialVeteran25000 Experience Points
    Goca's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Salzburg
    Postovi
    7,814
    Country: Austria
    Say 'Thank You!' for this post. :
    0 For This Post
    119 Ukupno
    Points
    30,078
    Level
    1

    Prikaz Nagrada

    Moje Raspoloženje
    Scared

    blog

    Rađanje moderne umetnosti nije uslovilo nastajanje naivne umetnosti, ali je svojim antiakademizmom doprinelo njenom priznavanju i prihvatanju. Ipak, od samog početka ovu umetnost i u Srbiji prate mnoga pitanja i dileme: od razilaženja u terminološkom određenju (izvorna, narodna, primitivna, samouka, ruralno amaterska, naivna...) do suštinskog definisanja. O svemu tome može se raspravljati, ali se naivnoj umetnosti, nikako, ne mogu sporiti svežina i izvornost. ona ima svoju estetsku egzistenciju i duhovnu ulogu.

    Pojavu naivne umetnosti u Srbiji vezujemo za početak četvrte decenije ovog veka, kada se s prvim slikarskim radovima oglasio Janko Brašić, slikar iz sela Oparić.

    Socijalna noga i gorak prizvuk staleške nejednakosti obeležili su tridesetih godina prve radove naših naivaca. Ti radovi su nosili poruku nezadovoljstva i revolta zbog svih životnih nedaća.

    To je karakteristično i za Janka Brašića, najstarijeg srpskog "naivnog" slikara i predstavnika oparićkog kruga. On je tumač izvornog kolektivnog života ruralne sredine, ilustrator narodnih običaja i tradicije i veoma dobar portretista. Za 60 godina rada stvorio je bogat opus: više stotina slika, crteža, freski, ikona i skulptura. Osnovne oznake njegovog stvaralaštva jesu spontanost i neposrednost likovnog izraza kao i u većine naivnih umetnika Srbije. Žanr-scenama i portretima predstavlja svakodnevni život ljudi iz svoje sredine - radove u polju, setve, žetve, oranje, kosidbe, praznike, legende, običaje, predanja. Njegova dela, uz to, imaju u sebi nešto od one neposredne naracije i verodostojnosti. Oko njega se godinama okupljala grupa mlađih autora kojima je bio uzor.

    Krajem četrdesetih godina ovog veka velike društvene promene nisu mimoišle ni Srbiju. Tehnički, ekonomski i civilizacijski razvoj zemlje, promene uslova života kao i oslobađanje ličnosti povukli su seljake da napuste selo i "nagrnu" u grad, gde, zarobljeni u "betonu", tuguju za ambijentom koji su ostavili. U gradskom okruženju i atmosferi pojaviće se pedesetih godina više samoukih slikara koji će, nesputani likovnim pravilima i formulama, proslikati samosvojno i iskreno, unoseći u svoja platna osećanja za arhaično i mitološko.

    Bilo je to vreme ekspanzije naivne umetnosti. Slikali su mnogi, ali su samo najdarovitiji postigli uspeh. Nekolicina njih dostigla je vrh naivne umetnosti Srbije i sveta.

    Pre svega, tri slikara izuzetne darovitosti i mašte koji su se pojavili šezdesetih godina dali su pečat i obeležje srpskoj naivnoj umetnosti. To su Milan Rašić, Milosav Jovanović i Dušan Jevtović. Zajedničko im je seljačko poreklo i traganje za odbeglim detinjstvom, prošlošću naroda, i izgubljenim rajem. Spadaju u najznačajnije autore autentičnog i specifičnog likovnog govora. Mnoštvom detalja, s minucioznom i plošnom obradom vertikalnih i horizontalnih površina, stvaraju slike koje su dramatične i ekspresivne (Jevtović), impresivne, slojevite i mitske (Jovanović) te lirski nadahnute i senzibilne (Rašić).

    Milan Rašić u vertikalnom formatu prikazuje život seljaka i kolektivna zbivanja na selu. Bojom i tradicionalnom ikonografijom Rašić daje opise pune vedrine, idile i rajskog dekora. Arhitekturom i temama - svoje slike smešta u podneblje svog kraja, slike naglašene idealizacije, imaginacije i snoviđenja, dekorativnog stilizovanja flore, poznavanje tradicije i običaja.

    Milosav Jovanović je jedan od retkih slikara koji svoje motive nalaze u narodnoj mitologiji. Mašta i snovi osnove su odrednice njegovog slikarstva. Njegov likovni jezik je zgusnut, metaforičan, sveden na gnomu i simbol. On ne priča, ne prepričava, već konsultuje, otkriva i podstiče na razmišljanje.

    Dušana Jevtovića mnogi kritičari smatraju "najdoslednijim ekspresionistom u našoj naivi". Na njegovim slikama život je slavlje. Konji - beli, plavi i crveni - dinamično i u ritmu kasaju i lete na njegovim slikama, simbolišući snagu, prkos i junaštvo. Menjao je kolorit i plan slike. Od zelenog kretao se prema plavom tonalitetu, a kasnije prelazi na goruće tonove boje krvi i mladog vina. Površine preseca polukružnim planovima poput reljefa svog zavičaja, a horizont pomera visoko u gornji deo slike.

    U Srbiji se izdvaja nekoliko različitih sedišta u kojima se naivni umetnici pojavljuju kao grupe. Pored oparićke, poznata je i u svetu grupa slikara banatskog sela Kovačica, koje je naseljeno etničkim Slovacima. Izolovan i hermetizovan, taj etnos brižljivo čuva i neguje moralne, društvene i istorijske osobenosti svojih predaka. To je slikarstvo za koje se može reći da se najviše oslanja na tradiciju i folklor. Predstavljaju ga Jan Sokol, Mihal Bireš i Martin Paluška, ali je najveći uspeh postigao Martin Jonaš. Njegov likovni govor zgusnut je u nekoliko prečišćenih poteza, u simbol i metaforu lišenu naracije, u prizor i anegdotu. Stavljajući čoveka u središte svog sveta i prikazujući život u prirodnim bojama, nesvesno je stvorio formulu "hipertrofiranja ekstremiteta", zaustavljao ih i beležio na slikama sažimajući i pojednostavljujući svoju stvaralačku misao.

    Nedaleko od Kovačice, u etnički rumunskom selu Uzdin, šezdesetih godina proslikala je grupa žena, zamenivši iglu i konac kistom i bojom. Likovni kritičari svrstavaju ih u ruralne amatere, a i njihovo slikarstvo definišu kao folklor. I danas se značaj njihovog slikarstva vidi samo u poetskom transponovanju unutrašnjeg lirskog doživljaja sveta, ulepšanog i čistog. Najznačajnije među njima su: Anujka Miran, Marija Balan, Florika Puja, Ileana Olđe i druge. Njihove slike odupiru se zaboravu folklora i običaja.

    Nakon osnivanja Muzeja naivne umetnosti (nekada Galerije samoukih likovnih umetnika), 1960. godine, formira se grupa slikara iz Jagodine i okolnih sela. Na njihovim slikama vidljivi su uticaji graditeljstva Moravske škole i "rašićevskog manira" slikanja. Najznačajniji su Dobrosav Milojević, Slobodan Živanović i Vladimir Kepić.

    Još jedna grupa naivnih umetnika javlja se šezdesetih godina u Vojvodini, u Novom Bečeju. Nazvana je "Selo", osnovao ju je Dragiša Bunjevački. Bez čvrste koncepcije i jasnog opredeljenja, entuzijasti, zanesenjaci i likovni animatori doprineli su buđenju likovnog ukusa i likovnog osećanja u svom kraju. Pored Bunjevačkog, značajniji su i jezikom prepoznatljivi Janoš Mesaroš i Tivadar Košut.

    Izvan pomenutih grupa, u Srbiji postoje i slikari koje ne odvaja samo geografska udaljenost već i razlika u likovnom izrazu, izboru tema i tehničkom postupku. To su: Emerik Feješ, Sava Sekulić, Ilija Bašičević Bosilj, Sava Stojkov, Pal Homonai i Dobrivoje Stevanović.

    Naročito mesto pripada Emeriku Feješu, iz Novog Sada, koji je poput francuskog umetnika Vivena, u imaginarnim putovanjima po metropolama slikao na izrazito originalan način čuvene gradove s čudesnom i nestvarnom arhitekturom. Izuzetan je već i po tome što njegova inspiracija nije imala za izvorište život i običaje. Njegove slike liče na magične izmaštane dopisnice. Sanjareći, putovao je širom sveta ne mičući se iz Novog Sada.

    Sava Sekulić je slikar slojevite originalnosti, koja pulsira u svim slojevima njegove slike, prožima njegove teme, njegovu stilizaciju i njegov dah. Mnogi kritičari su ga svrstali u rubne slikare, slikare l'art brut-a.

    Ilija Bosilj, slikar iz Šida, po mnogo čemu je poseban i jedinstven. Njegovo delo je spoj arhaičnog i modernog, na raskrsnici naive i l'art bruta, ali i dečjeg slikarstva. Iznad svega rezultat jedne iskonske mudrosti izražene pojednostavljenim rukopisom i infantilnim znacima, koji tako deluju samo na prvi pogled. obuhvata nekoliko tematskih celina, među kojima su najznačajnije one čiji su koreni u Svetom pismu, s temama iz srpskih srednjovekovnih legendi i epova, kao i s prizorima iz sveta životinja. Značajan je i ciklus "Ilijada", koji nije nastao po Homerovom epu, već iz tajanstvene vlastite vizije sveta.

    Skulptura naivnih umetnika - kao deo naivne umetnosti - ne predstavlja usamljen fenomen. Ona se pojavljuje na početku šeste decenije. Nepravedno je dugo bila potisnuta, jer su u njoj stvorena prva remek-dela. Zbog svojih estetskih vrednosti uživa izuzetan glas u svetu.

    Negujući monumentalnu plastiku i plastiku manjih dimenzija, koristeći najčešće drvo kao likovni materijal (ređe kamen, glinu i metal), naši naivni vajari bogatom i stvaralačkom maštom uobličavaju vizije sopstvenih i vrlo različitih doživljaja sveta. Među najstarijim i najznačajnijim je Bogosav Živković iz Leskovca, sela kraj Stepojevca, nadomak Beograda, zatim Milan i Dragiša Stanisavljević, Ilija Filipović, Milovan Mijajlović Pop, Dragutin Aleksić i drugi. Za razliku od naivnog slikarstva - koje ima evolutivan put i doživljava preobražaj stila, izraza i ikonografije - skulptura ostaje u svom početnom obliku i izrazu. Kao i naivno slikarstvo, i skulptura se u početku javlja u ruralnoj sredini. Uklopljena u ambijent, tradiciju i nasleđe, nastala iz nagona i iskonske potrebe za izražavanjem doživljaja sveta, skulptura naivca je raznovrsna u sadržaju, formi, izrazu, poruci i temi.

    Bogosav Živković, svojom magično-poetskom plastikom, predstavlja izuzetnu pojavu i svakako je najznačajniji predstavnik srpskih naivnih vajara. Na totemskim stubovima stabala niže svoja mitska snoviđenja i ređa glave i figure u harmoničnom ritmu i skladu. Uprkos deformisanoj i fantastičnoj formi, njegova dela u biti izražavaju i realni svet i svet bajki, predanja, vlastitog detinjstva. Plitkim reljefom i jednostavnim rezačkim alatom postiže dubinske efekte svetla i senki. Elementima tanane ornamentike uokviruje pojedine scene, likove i odeću, izdvajajući ih iz celine i mase, što je i posledica ranijeg bavljenja ćurčijskim zanatom.

    Ukratko, naivna umetnost Srbije kao segment savremene likovne umetnosti predstavlja živ organizam u kome ništa nije konačno, u kome je sve u kretanju i razvoju.

    Svoju punu afirmaciju srpska naivna umetnost počinje predstavljanjem na svetskoj izložbi naive 1961. godine u Baden Badenu. Potom je za tri decenije predstavljena na preko sto izložbi u svetu, od kojih su najznačajnije Svetski trijenale u Bratislavi, međunarodne izložbe u Frankfurtu, Minhenu, Stokholmu i Cirihu.

    Posebna uloga u afirmaciji ove umetnosti pripada Muzeju naivne umetnosti iz Jagodine, jedinoj ustanovi te vrste u Jugoslaviji i jednoj od najvećih u svetu. Ovaj muzej je organizovao izložbe naše naive u velikim svetskim centrima kao što su Buenos Ajres, Tokio, Rim, Bon, Pariz, London, Vašington i Melburn.''
    Cuvaj me Boze Laznih Prijatelja Jer Neprijatelja Se Sama cuvam

    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom
    HVALA

  2. #32
    Super Administrator SuperAdministrator



    Points: 30,078, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 14.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdriveSocialVeteran25000 Experience Points
    Goca's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Salzburg
    Postovi
    7,814
    Country: Austria
    Say 'Thank You!' for this post. :
    0 For This Post
    119 Ukupno
    Points
    30,078
    Level
    1

    Prikaz Nagrada

    Moje Raspoloženje
    Scared

    blog

    Radko Polič: Pola srca u Beogradu

    Slovenački glumac Radko Polič ponovo pred srpskom publikom kao Tito u „Falsifikatoru“. Imam dve domovine, Sloveniju i Srbiju, ali nemam državu. Raspadom Jugoslavije, svi smo izgubili. Bio sam začuđen koliko Broz i ja ličimo


    Radko Polič kao Tito u filmu „Falsifikator“

    MISLIO sam da je neka šala kada mi je Tihomir Stanić ponudio ulogu Tita u „Falsifikatoru“. Ali, kada sam pogledao scene u kojima vodim pudlice u šetnju, bio sam iskreno začuđen koliko Broz i ja ličimo, kaže za „Novosti“ slovenački glumac Radko Polič, koga će srpska publika videti 3. marta na Festu, na premijeri „Falsifikatora“.

    Bard jugoslovenskog glumišta, koji je karijeru počeo ranih šezdesetih, vraća se u srpsku kinematografiju. Pored uloge u „Falsifikatoru“, Poliča ćemo gledati i kao potpukovnika Rudolfa Ukmara u trilogiji „Ravna gora“ Radoša Bajića.
    - To je fantastična uloga. Moj junak beži prema Beogradu da vidi ćerku, jer je počeo rat, ali mu se na tom putu gubi trag. Trebalo je da bude mala uloga, ali Radoš kaže da nisam „nestao“ i da su mu se toliko dopale snimljene scene da će dopisati još. Ja sam ionako uživao, jer sam sreo neke ljude koje već duže vreme nisam video.

    * I danas vas mnogi pamte po ulozi oficira, ali nemačkog, u kultnom filmu „Balkan ekspres“ Branka Baletića?
    - Samo sam dva puta igrao nemačke oficire, u „Balkan ekspresu“ i „Partizanskoj eksadrili“, ali sam, izgleda, bio toliko dobar Nemac da se ljudima čini da sam samo to igrao. Snimanje sa Brankom bilo je nezaboravno. Posle takvog filma, trebalo mu je omogućiti da svake godine snimi novi. Nije mi jasno šta se desilo s njegovom karijerom.

    * A sećanja na čuveni ples sa Tanjom Bošković?
    - Tanja je bila divna, kako nekad, tako i sad. Sreli smo se nekoliko puta, ona je kao slika Dorijana Greja, i dalje fatalna.

    * Kako izgledaju ti susreti sa kolegama i publikom iz nekadašnje zajedničke države?
    - Svuda sam dobro primljen. Prosto je neverovatno da me više cene u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, nego u Sloveniji, u kojoj živim. Tri godine je prošlo od mog penzionisanja, izbacili su me iz slovenačke produkcije, mada se tamo ionako već dve godine nije snimio nijedan film. U poslednje vreme mnogo više radim u Beogradu i Zagrebu, nego kod kuće. I dalje kupujem „Novosti“, „Politiku“, „Jutarnji list“, da čujem šta se dešava mojim prijateljima. A onda, kad se sretnemo, čuješ „samo nemoj o politici, molim te“. Jer, čim počnemo da pričamo šta se kome dešava, samo se svađamo ko je više propao i nadrljao.

    * Postoje li, po vašem mišljenju, neke značajne razlike u toj „razbijenoj“ jugoslovenskoj kinematografiji?
    - Nije ona toliko razbijena. Ima mnogo mojih kolega koji glume u susednim produkcijama, Hrvati kod Srba, Srbi kod Hrvata ili Bosanaca, najmanje ima Slovenaca. Možda zbog jezičke barijere ili ljutnje što smo prvi tražili da odemo iz Jugoslavije, pa pokrenuli lavinu. Pre raspada države, radio sam svuda, a kad smo se raspali sve je stalo. Ovde su me pljuvali i rekli - idi sad kod tvojih Srba i Hrvata. Prozivale su me mnoge kolege. Ali, gluma je moj posao, a gde ga radim to je moj izbor. Najveći problemi su bili u Sloveniji, a sada me mole da ih upoznam sa srpskim autorima.

    * Šta im odgovorite?
    - Kažem im da imate vanserijske glumce, što biste zvali nekog sa strane, posebno one iz starije garde. Za razliku od nas, vi poštujete svoje velike, starije glumce. Otkad sam otišao u penziju, za Slovence ne postojim. Od mlađih reditelja niko me ne zove, samo prijatelji iz moje generacije. Kod vas ima velikog poštovanja za našu profesiju, i to je velika razlika.

    * Na Festu ćete nam se premijerno predstaviti kao Tito. Kako danas gledate na to vreme?
    - Meni je bilo divno, dok smo radili zaboravljali smo na politiku. To je bila velika država, što se našeg filmskog posla tiče, i ogromno tržište. Kad smo se rastali, bilo je kao smak sveta. Otišli smo jedni od drugih da budemo „najbolji“, a sad se svi raspadamo. Ali, čini mi se da se ta glumačka družina u poslednje vreme budi. Bio sam skoro u Puli, Nišu. I mladi glumci su čak govorili koliko im je drago što smo došli iz svih krajeva da se družimo, da zaboravimo da smo se razbacili na sve strane.



    * Da li smo, možda, osuđeni na ponavljanje istorijskih grešaka i zabluda?
    - U genima nam je da se stalno svađamo i ratujemo. Da mi je znati šta je to bilo u „velikim glavama“ zbog kojih smo se rastali devedesete godine. Pola ih je pomrlo, a baš me zanima kakvu su to budućnost oni videli, šta su hteli? Veliku Srbiju? Veliku Hrvatsku ili Sloveniju? Sad celo područje bivše Juge puca po svim šavovima, posrćemo i politički i moralno. Čitaš kako uzimaju, otimaju milione, a treba preživeti do prvog u mesecu! Nemamo ogledala, razbili smo ih. Iskreno verujem da će doći neki novi klinci, neka mladost koja je tu, prisutna. Oni će popraviti sve ovo što su njihovi očevi i dedovi upropastili.

    * Gde je danas vaša domovina?
    - Imam dve domovine, Sloveniju i Srbiju, ali nemam državu. Oni koji dolaze u Sloveniju, vide samo fasade, Potemkinova sela. I ovde se krade na veliko, političari se bore za stolice, sve se raspada. Mi koji živimo ovde vidimo negativne stvari, za 20 godina smo uništili državu, koja je mogla da bude druga Švajcarska.

    * Verujete li i dalje u svoje reči da će se prostor bivše Jugoslavije pre ili kasnije opet ujediniti?
    - Da, siguran sam da ćemo kad-tad opet biti zajedno. Nemoguće je ovaj prostor razdeliti. Jedni bez drugih ne možemo, moramo da sarađajemo. Gledajte ove klince koji iz Slovenije za svaku Novu godinu hrle u Beograd. Oni ostavljaju sa strane politiku, koja nas zavađa, i žele da se druže.

    * I vi rado dolazite u Beograd?
    - Beograd je moja druga kuća. Na Dorćolu smo, sa kraćim pauzama, živeli do moje 15. godine. Tu sam hteo da upišem akademiju, ali sam zbog oca ostao u Ljubljani. I, ode voz nizbrdo! Danas sa žaljenjem kažem da mi je pola srca uvek u Beogradu, ako ne i celo srce. I u ovim godinama bih se preselio tamo, imam mentalitet koji nije slovenački.

    * I dalje snimate. Da li ste ovako zamišljali penziju?
    - Tačno 52 godine sam u glumačkom „cirkusu“, a samo razmišljam kako bih stao. Odmah bih otišao na Havaje, samo mi fali lova. Ali, mi glumci smo uvek bili jadnici, sa nekom sićom u džepu. Znao sam da će biti teško, ali nisam znao da će biti ovako. Dođe mi da kažem - hajmo svi u partizane ponovo.

    LjUBAVNI TROUGAO

    BIOGRAFSKI detalji iz Poličevog života tema su nove pozorišne predstave „BMR“ Dušana Jovanovića, koja će na jesen premijerno biti prikazana na Brionima. „BMR“ je skraćenica za aktere predstave Borisa Kavacu, Milenu Zupančič i Radka. - Priča o bračnom trouglu inspirisana je mojim i Mileninim brakom. Ona me je ostavila zbog Dušana. Ali, bilo je to davno, mi smo ostali veliki prijatelji, toliki da možemo od toga da pravimo i pozorišnu predstavu - otkriva Polič i najavljuje gostovanje ove predstave u Beogradu.
    Cuvaj me Boze Laznih Prijatelja Jer Neprijatelja Se Sama cuvam

    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom
    HVALA

  3. #33
    Super Administrator SuperAdministrator



    Points: 30,078, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 14.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdriveSocialVeteran25000 Experience Points
    Goca's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Salzburg
    Postovi
    7,814
    Country: Austria
    Say 'Thank You!' for this post. :
    0 For This Post
    119 Ukupno
    Points
    30,078
    Level
    1

    Prikaz Nagrada

    Moje Raspoloženje
    Scared

    blog

    Novi klinci iz Srbije stripom osvajaju svet

    Izložba 200 srpskih strip autora, koji već godinama uspešno rade u Francuskoj, SAD, Španiji i Italiji. Veza između srpskog i francuskog stripa izuzetno je jaka, potiče iz vremena pre Drugog svetskog rata


    U Francuskoj su prave strip zvezde, u Srbiji su skoro nepoznati

    U FRANCUSKOJ su prave strip zvezde, u Srbiji su skoro nepoznati. Naši crtači danas su integralni deo francuske moderne kulture, a njihove čarolije u slikama oplemenjuju živote stotine hiljada čitalaca na mnogim kontinentima.

    Da bi i domaća publika postala svesna važnosti srpske strip scene, Udruženje stripskih umetnika Srbije i Francuski institut postavili su izložbu "Nastavlja se... Tri generacije savremenog srpskog stripa", koja će u galeriji Instituta biti otvorena do 13. aprila.
    Predstavljeno je 200 naših autora koji su u protekle četiri decenije ostavili trag na domaćoj i međunarodnoj strip sceni, a publika može da vidi originalne table iz njihovih francuskih, ali i američkih, španskih ili italijanskih izdanja. Za ovi strip crtače, po rečima Pavla Zelića, autora koncepta izložbe, može da se kaže da su deo francuske strip scene.
    - Francuzi ih smatraju svojima. Kada Aleksa Gajić, Dražen Kovačević, Vladimir Krstić Laci, Leonid Pilipović Leo, Rajko Milošević Gera, Zoran Janjetov, odu u Francusku, dočekani su kao veliki strip autori. Oni odlaze na festivale, ljudi čekaju u redovima da im potpišu album, njihove originalne table prodaju se na aukcijama. Sem Gajića i Janjetova u Srbiji su mnogo manje poznati, i nisu na adekvatan način predstavljeni. Želeli smo ovom izložbom da im odamo počast - kaže Zelić za "Novosti".

    Srbija, po njegovim rečima, ima jaku bazu strip autora. Reč je ovde o 200 crtača koji se profesionalno bave stripom i koji su na tom umetničkom polju nešto postigli. U poređenju sa drugim umetnostima, dodaje Zelić, to je impozantan broj autora koji se uspešno predstavljaju u inostranstvu.
    Veza između srpskog i francuskog stripa izuzetno je jaka i duboka. Potiče iz vremena pre Drugog svetskog rata, kada su francuski stripovi počeli da izlaze u Srbiji, i kada su tadašnji autori iz Srbije počeli da objavljuju u Francuskoj. Čak je, uoči rata, beogradski strip pretio da preplavi francuska izdanja, a kultni status kod Francuza uživao je strip Đorđa Lobačeva "Princeza Ru".
    - U posleratnom periodu, zbog političkih okolnosti, bilo je manje mogućnosti za tako nešto, a onda dolazi period na koji se nadovezuje ova izložba - osamdesete godine 20. veka.

    Tada počinje pravi proboj srpskih, odnosno jugoslovenskih strip autora na francusko tržište i, uopšte, na međunarodno. Srpska strip scena bila je najviše fokusirana na Francusku, pre svega zato što su francuski stripovi imali veoma dobru prođu u Srbiji. Naši autori oblikovali su se pod uticajem francuskih stvaralaca, i odnegovali stil koji je prijemčiv za tamošnju publiku. Kao jedna od najvećih strip scena, Francuska je prigrlila strip crtače iz Srbije - objašnjava Zelić.
    Prekretnica je bila i velika izložba "Jugoslovenski strip 1866-1986", održana u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu 1986, kada su Zoran Janjetov i Željko Pahek počeli da rade za francuske izdavače. Osamdesete su, inače, polazna tačka ove izložbe, zbog toga što su autori koji su stvarali tada, i danas aktivni.

    - To je bilo poslednje zlatno doba stripa na ovim prostorima, pre svega zbog visoko tiražnih publikacija u tadašnjoj Jugoslaviji, zbog prilike da naši autori rade u inostranstvu, da rade licencna izdanja. Posetioci mogu da vide originalne table "Velikog Bleka" ili "Tarzana", licencnih izdanja koja su radili naši autori, a da to mi nismo ni znali kada smo kao klinci čitali te stripove - kaže Zelić.
    Postavka prati i teži period za crtače, koji dolazi sa devedesetim godinama, kada u prvi plan izlazi alternativni strip. Mnogo je autora, kao što su Aleksandar Zograf, Vostok, Grabovski, ipak, uspelo da se plasira u inostranstvu. Stvarali su u mnogo težim okolnostima, ali su imali prođu u svetu alternativnog stripa.

    Treća generacija strip autora vezuje se za period posle 2000. godine, kada u novoj političkoj klimi naši strip autori opet sve češće objavljuju u Americi, Italiji, Španiji, Nemačkoj, skandinavskim zemljama, ali Francuska i dalje ostaje glavna adresa.



    - Strip je izgubio generacije čitalaca, ali se vraća i neki novi klinci ga ponovo otkrivaju.
    Konačno, cilj ove izložbe je i da u Srbiji strip bude sistemski potpomognut kao punopravna umetnost, što je status koji već decenijama ima u Francuskoj - zaključuje Zelić.

    SPOJ KULTURA

    UNIVERZUM za sebe čini velikan francuskog stripa i evropske umetnosti Enki Bilal, rođen u Beogradu, a odrastao u Parizu.

    Legitimna su dva viđenja njegovog rada: ono koje kaže kako je njegov opus proizvod isključivo francuske kulture, ali i ono da je Bilalova umetnost po osećajnosti, estetici i ličnoj filozofiji spoj dve kulture - slovenske i francuske, zapisao je Zoran Stefanović u katalogu izložbe.

    MEBIJUSOV DAN

    U OKVIRU izložbe, 21. marta, biće organizovan "Mebijusov dan". Žan Žiro ili Mebijus, čuveni francuski strip autor, možda jedan od najvećih svih vremena, izvršio je ogroman uticaj na srpski strip. Stripovi koje je radio u klasičnom stilu dok je crtao Bluberija, tako i oni rađeni alternativnim stilom u kasnijem periodu, kada je prozvao sam sebe Mebijus, bili su presudni za opredeljenje naših stvaralaca u stripu sedamdesetih i osamdesetih godina. Janjetov je čak dobio veliku čast da nastavi njegov rad na serijalu "Inkal", sa scenaristom Aleksandrom Žodorovskim.

    TARANTINO I GERA

    DA su srpski autori dostigli naveći svetski nivo umetnosti stripa, govori i podatak: veliki Kventin Tarantino izabrao je da mu naš Rajko Milošević Gera crta strip "Đangova osveta"! Tarantino je upravo dobio Oskara za "Đangov" scenario, a sada adaptira svoj scenario za istoimeni strip. Rođen u Beogradu, R. M. Gera, kako mu je umetničko ime, već godinama živi i radi u Barseloni, a njegov strip "Scalped" objavljen u Americi postigao je veliki uspeh.
    Cuvaj me Boze Laznih Prijatelja Jer Neprijatelja Se Sama cuvam

    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom
    HVALA

  4. #34
    Super Administrator SuperAdministrator



    Points: 30,078, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 14.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdriveSocialVeteran25000 Experience Points
    Goca's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Salzburg
    Postovi
    7,814
    Country: Austria
    Say 'Thank You!' for this post. :
    0 For This Post
    119 Ukupno
    Points
    30,078
    Level
    1

    Prikaz Nagrada

    Moje Raspoloženje
    Scared

    2

    Gde li je živeo doktor Faust?

    KUĆA ĐAVOLOVOG
    ISKUŠENIKA

    Na Karlovom trgu u Pragu i danas se nalazi veliko zdanje koje je prema legendi, nekada pripadalo junaku legende –koji je prodao dušu đavolu u zamenu za nadljudsko znanje i večni život...



    Na uglu Karlovog trga u Pragu nalazi se starinska kuća. Možda bi je neko mogao nazvati i palatom. Pročelje je obnovljeno i vrlo uredno. Na ružičastoj fasadi, njenom gornjem delu, ispod krova piše: „Faustov dom”. Priča se, naime, da je kuća nekada pripadala doktoru Faustu, onom čoveku iz legende koji je navodno prodao dušu đavolu.



    Naposletku, jedne noći, đavo je došao po njega... Od doktora nije ostalo ništa. Samo rupa u zidu u jednoj od spavaćih soba praške kuće. Zanimljivo je da navodno niko nije uspeo da zapuši tu rupu. Jer, ono što bi zidari preko dana uradili, noću bi se srušilo. Kuća je stoga godinama bila napuštena. Sasvim razumljivo. Ko se ne bi plašio da živi u kući koju noću pohodi đavo?
    Tako je bilo sve dok jednoga dana, pre nekoliko vekova, student po imenu Mladota nije odlučio da uđe u kuću. Mladost kao mladost – često je neustrašiva. Budući da nije imao novaca da plati dug stanodavki, ona ga je izbacila. Tada je prvi put čuo za napuštenu kuću koja je nekada davno pripadala neobičnom naučniku. Mladota je imao u ruci samo mali zavežljaj kada je kročio u zdanje na Karlovom trgu. Bolje tu nego ispod mosta, pomislio je.



    POVEST O ČAROBNjAKU

    Doktor Faust je glavni lik stare šesnaestovekovne nemačke legende koja govori o uspešnom naučniku koji je ipak nezadovoljan životom. Zato sklapa ugovor s đavolom. Daje svoju dušu, a zauzvrat dobija večni život, neograničena znanja i svaku vrstu zadovoljstva. U Frankfurtu je 1587. godine objavljena knjiga, tačnije prepričana legenda o Faustu pod naslovom
    „Povest o doktoru Johanu Faustu nadaleko čuvenom čarobnjaku i negromantu, o tome kako se na određeno vreme zaveštao đavolu, kakve je čudne stvari za to vreme doživeo, šta je sam činio i snevao, sve dok na kraju nije dobio zasluženu kaznu”.
    Ovaj mit o prokletom čoveku i njegovom ugovoru s đavolom bio je pravo nadahnuće za mnoge umetnike – pisce, slikare i muzičare koji su istu temu obrađivali na različite načine – od Kristofera Marloa, Getea, preko Roberta Luisa Stivensona, Oskara Vajlada – do Mihaila Bulgakova, Sergeja Prokofjeva, Stravinskog...



    Pre nego što se uhvatio za zarđalu kvaku, vrata su se uz škripu sama otvorila. Pod mesečevom svetlošću, pošto nije imao sveća, unutrašnjost zdanja izgledala je doista zastrašujuće. Paučina, buđ, prašina: nameštaj i ukrasi po sobama i hodnicima, veliki sto u središtu trpezarije. Radna soba bila je prepuna knjiga i razbacanih listova hartije. Kada je ušao u jednu pod spavaćih soba, naišao je na namešten krevet s baldahinom, Stropoštao se na njega podižući oblak prašine. Krevet je bio mek i topao. Osećanje sigurnosti ustupilo je mesto predosećanju nečeg neprijatnog. Zaspao je čim je zatvorio oči.

    Tajna kamene kutijice

    Tek što se probudio radoznalo je počeo da razgleda ono što tokom noći nije uspeo da vidi. Deo kuće koji ga je najviše zanimao bila je upravo radna soba. Ona s mnoštvom knjiga i razbacanih beleški. Video je da je radna soba zapravo neka vrsta laboratorije: boce, ampule, epruvete... Pojedine su još uvek čuvale nepoznate tečnosti. Među svim tim neredom pažnju mu je privukla mala kutija od poludragog kamena u kojoj je stajao srebrni talir. „Kakva divota!”, uzviknuo je. Uzeo je talir i smesta izašao napolje. Imao je kuću. Sada je valjalo nabaviti i hranu!



    Otišao je do krčme u kojoj su se okupljali njegovi prijatelji i kolege i odmah ih častio ručkom i pivom. Bio je veoma zadovoljan. Baš ga je snašla sreća! Onda se ponovo vratio u svoju novu kuću, dom doktora Fausta. Nešto mu nije davalo mira. Želeo je još jednom da proveri ima li još nečega u onoj kutijici od uglačanog kamena. I zaista, još jedan srebrni talir blistao je i mamio Mladotu da ga uzme.
    „Nisu baš tako zli ovi duhovi koji donose novac, i to svakoga dana”, rekao je sam sebi. Sledećeg jutra, posle okrepljujućeg sna, Maldota se umesto na univerzitet, opet uputio u krčmu. Počastio je kolege. Pijući pivo, ostali su u krčmi do večeri.... I tako isto narednih dana. Svakog jutra uzimao bi talir iz kutije i odlazio u provod. Ah, koliko su mu prijatelji zavideli. Primetili su da živi lagodno i opušteno.
    Odjednom je imao dovoljno novaca. Niko nije znao odakle dolazi. Da su znali, možda i ne bi poželeli da budu na njegovom mestu. Mladota se prepustio taštini i zadovoljstvu. Ni na kraj pameti nije mu padalo da će kucnuti čas da plati sve što je olako potrošio.

    Otkriće u laboratoriji

    Jednoga dana odlučio je da ne ode u krčmu. Ali ne iz skromnosti ili zato što je rešio da se posveti nauci. Mislio je da će narednog dana naći dva talira! Ako se jedan dan suzdrži od troškarenja, možda će se srebrni talir pretvoriti u zlatni? Iščekujući da svane, u radnoj sobi obrisao je prašinu sa knjige koja je stajala na trpezarijskom stolu i počeo da je čita. Ubrzo je shvatio da je to knjiga o magiji. Bio je zapanjen. Čitavu noć proveo je čitajući čarobnjačka uputstva. Govorila su o isterivanju zlih duhova. Sve što je bilo zapisano bilo je u svojevrsnim šiframa koje je valjalo protumačiti. Mladota je shvatio da je nasleđe doktora Fausta prava nauka za njega.



    I tako je prošla čitava nedelja, a Mladota nijednom nije otišao u krčmu. Prijatelji su se čudili što ga nema. Pomišljali su da se razboleo ili ponovo osiromašio, te da zbog toga ne dolazi. Na kraju su doneli odluku da ga posete – u ozloglašenoj kući doktora Fausta. Nije im bilo baš svejedno, ali prema Mladoti gajili su prijateljska osećanja. Osim toga, bio je zaista velikodušan prema svima.
    Uzalud su kucali. Niko im nije otvarao vrata. Tada su se dodatno zabrinuli. Rešili su da po svaku cenu uđu u kuću. Podigli su jednog druga kako bi preskočio ogradu, ušao u dvorište i sa te, strane ušao kroz prozor i otvorio im vrata.
    Ukratko: uzalud su tražili Mladotu, Zvali su ga i dozivali, ali on se nije javljao. Kada su naposletku kročili u laboratoriju, zadrhtali su od užasa. U toj prostoriji sve je bilo porušeno i razbacano. Knjige pocepane, staklene posude razbijene. Velika knjiga na sredini stola bila je okrenuta naopako. Kada su pogledali prema tavanici, ustuknuli su. Tamo je stajala velika crna rupa. Uplašeni, studenti su pobegli iz kuće doktora Fausta glavom bez obzira.
    Kasnije su svima ispričali da je Mladotu ukrao sam đavo i poneo ga negde sa sobom. Napravivši tom prilikom veliku rupu na tavanici. Rupu koju više niko neće moći da zapuši.
    Cuvaj me Boze Laznih Prijatelja Jer Neprijatelja Se Sama cuvam

    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom
    HVALA

  5. #35
    Super Administrator SuperAdministrator



    Points: 30,078, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 14.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdriveSocialVeteran25000 Experience Points
    Goca's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Salzburg
    Postovi
    7,814
    Country: Austria
    Say 'Thank You!' for this post. :
    0 For This Post
    119 Ukupno
    Points
    30,078
    Level
    1

    Prikaz Nagrada

    Moje Raspoloženje
    Scared

    2

    Anita Mančić: Smeh je štit od apsurda

    Glumica govori za „Novosti“ o filmu "Smrt čoveka na Balkanu", Penelopi koja čeka pravdu, svojoj glumačkoj profesiji. Život je pun stvari koje ni film ne može da isprati



    POSLE svetskih, domaćih i regionalnih festivala, na kojima je pokupila čak 19 nagrada, a ušla je i u trku za nominacije za nagrade Evropske filmske akademije, crna komedija "Smrt čoveka na Balkanu" Miroslava Momčilovića premijerno je stigla i pred našu bioskopsku publiku.

    - Privukla me je priča filma, sama ideja da se kroz jednu takvu situaciju kao što je nečija smrt pokaže naš današnji mentalitet, i to na tako duhovit način, koji se retko viđa. Momčilović je toliko darovit pisac, duh kojim barata je fantastičan. Jer, umeti da ono što te najviše muči, i što najgore misliš o sebi i svom narodu, predstaviš sa duhovite strane i da ismeješ, ravno je majstorstvu. Nije moja uloga bogzna kako značajna u tom filmu, niti smo imali novca, svi smo radili za nula dinara, ali činjenica da se tako dobra ekipa glumaca skupila oko takvog teksta najviše govori o filmu - kaže glumica Anita Mančić, koja je za likove u filmovima "Smrt čoveka na Balkanu" i "Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem" ove godine na Filmskim susretima u Nišu dobila Povelju srpske sekcije FIPRESCI za najbolje ženske uloge.

    * Da li možete da napravite distancu i da film u kome igrate gledate kao publika?
    - "Smrt čoveka na Balkanu" prvi put sam videla na festivalu u Motovunu, zajedno sa publikom, i prvi put mi se u životu zaista desilo da gledam film, a da nemam utisak da učestvujem u njemu - zdravo sam se smejala, i moram priznati da sam uživala. Obično imam problem da sebe gledam, uvek sam nenormalno samokritična, ali ovog puta nisam imala utisak da prisustvujem filmu u kome igram, i zato ga od srca preporučujem gledaocima, a preporučila bih ga i da nisam u njemu dve sekunde.



    * Šta je ono što publika u inostranstvu prepoznaje u Momčilovićevoj priči, i našoj tragikomediji koju živimo? - Mogu samo da pretpostavim - verovatno taj naš duh koji je njima očigledno još uvek egzotičan. Ali priča poseduje i ono što je izvan lokalnog mentaliteta, a što su ljudske karakteristike. Gde god da se dešava, mislim da je neka njena suština u odbijanju realnosti, zbog čega su se mnogi čak i u inostranstvu prepoznali u ovoj priči, a da možda nikada nisu ni bili u sličnoj situaciji.

    * S druge strane, koliko je teško stalno živeti tu komediju apsurda?
    - Bilo bi lepo da je komedija apsurda, bojim se da je mnogo više crna. Mislim da vrlo često dolazimo u situaciju kad kažemo - da se ovo desi na filmu, bilo bi preterano. A nama se u životu već takve stvari dešavaju, da čak ni film ne može da ih isprati. I ova priča o tome kako čovek umire na Balkanu, koliko god mračno izgledala u naličju, kao ideja krenula je od istinitog događaja. Ne baš u potpunosti, ali to su ti momenti u životu koji su toliko neverovatni, da ne možeš čak ni u film da ih staviš.

    * Gde sve treba tražiti razloge zbog čega je naš mentalitet tako egzotičan?
    - Bojim se da nemamo dovoljno prostora da pričamo o toj našoj borbi sa realnošću. Dobro je što imamo duha, i što na taj način prevazilazimo ono najstrašnije i najmračnije, jer je tačno da "ono što te ne ubije, može da te očeliči". Kod nas je to što "ne može da nas ubije" transponovano u smeh. Prepuni smo raznih viceva koji su bolni, i to je dobro, jer kad bi realnost shvatili na pravi način, mislim da bi svi imali psihosomatske poremećaje. Živimo nenormalan život, i ta naša duhovitost je najbolja odbrana od toga. Čovek se navikne na dobro, i misli da mu samo dobro pripada, a kad se nađe u groznim okolnostima u kakvim mi živimo, jedino mu preostaje da mu duh koji ima niko ne ubije.

    * U filmu, ali i u životu, vidimo da ni smrt ovde više nije svetinja. Jesmo li kao ljudi izgubili dušu?
    - Ne verujem. Ali uspavali smo se, to je očigledno, i to su, zapravo, prvi znaci teške nacionalne depresije - ljudi gledaju serije koje im se serviraju na raznim televizijama, gledaju neke bolje živote, na nekom boljem mestu, u neko bolje vreme, zato što je u tim serijama poenta da pravda pobeđuje, i tako pokušavaju da opstanu. Život im prolazi čekajući pravdu, a oko njih je onoliko nepravde, ali oni više nemaju snage za neku borbu, niti iko više veruje da u realnom životu pravda može da pobedi. Moram priznati da je meni žao ovog naroda, iako se kaže - kakav narod, takva vlast, i obrnuto, kakva vlast, takav narod. I to je, verovatno, i tačno.

    * Da li bi se nešto značajno i suštinski promenilo ako bi se ljudi "probudili"?
    - Ponekad optužujem i sebe, i sve nas što živimo ovakav život, a svesna sam da s druge strane stoji neko ko je uvek jači od tebe. Ruke su ti vezane, čak i onda kada su ti oči otvorene, i možda je i pametnije biti uspavan. Jer, onda kad se probudiš i misliš da bi nešto mogao da uradiš, onda shvatiš da gde god se okreneš, imaš ogroman zid. Ispred sebe - moćnici su napravili prave barikade, da čak ako jednu i preskočiš, već ćeš kod druge stati ili se umoriti, zato što nemaš nikakvu moć. Niko ovde više nema nikakvog uticaja, osim moćnika. Zato i ovo što govorim, nema nikakvog smisla. Ako bih mogla uličnim jezikom da se izrazim, i kad bih "pljunula" na koga god hoću, i rekla što god hoću, niko to ne bi proveravao, nikog se to ne bi ticalo, ništa se ne bi promenilo.

    * Publika će vas uskoro premijerno videti i u velikom regionalnom projektu "Odisej", po tekstu Gorana Stefanovskog, u režiji Aleksandra Popovskog. Koga ili šta čeka vaša Penelopa?
    - Moja Penelopa intimno ne čeka Odiseja, nego pravdu, jer onog trenutka kad se on vrati, ne desi se onaj famozni zagrljaj kome se teži - niti se Odisej vrati svojoj ženi, niti ga je ona sačekala, i posle dvadeset godina, oni se posvađaju. Priča Gorana Stefanovskog, zapravo, govori o nostalgiji, a "Odisej" je napravljen kao koprodukcija Teatra "Ulises" na Brionima, gde je letos imao vrlo uspešnu premijeru, Teatra "Gavela" u Zagrebu, gde smo prošle nedelje takođe doživeli uspeh, SNG iz Maribora, Teatra na navigatorot iz Skoplja, Ateljea 212, Sterijinog pozorja i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde ćemo imati premijeru 22, 23. i 24. novembra.

    ŽIVOTNI CILj

    * Kako objašnjavate svoju profesiju?
    - Mnogi misle da biti glumac znači naučiti tekst i stati na scenu ili pred kamere. Ali ako četiri godine studiram Fakultet dramskih umetnosti da bih naučila tekst, onda bih sebe mogla da prozovem retardiranom osobom, što nisam. Zato sigurno neću dozvoliti, posle dvadeset godina rada, a trudila sam se da samo kvalitetom, profesionalnošću i kolegijalnošću dođem na pozicije koje imam, da me iko naziva neradnikom i razmaženom. To neće moći nijedan upravnik, nijedan sekretarijat za kulturu, bilo koji gradonačelnik, predsednik države, a ni Sveti Petar da dođe. Za takve stvari spremna sam da se borim, i ne plašim se nikoga. Niko mi neće dirnuti u ono što je moj cilj u životu - da legnem u krevet i spavam kao beba, jer sam svoj posao uradila pošteno. Nikakvim lažima i političkim ambicijama niko neće moći da baci senku na moj život i na moj rad.

    SVE NAKARADNO

    * I film "Praktični vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem" Bojana Vuletića takođe je obišao svetske festivale?
    - Mnogo sam bila srećna što radim sa Žan Mark Barom, sećam ga se iz "Velikog plavetnila", iz "Evrope" Larsa fon Trira. Naravno, pitala sam se šta ću naći u takvoj zvezdi, mada je dolazio ovde, kao naš bivši zet zvani Joca. A bila sam fascinirana - toliko poštovanja je pokazao prema nama, pri tom je došao da radi sa rediteljem kome je to prvi film, i tu, takođe, vidite razliku između sveta i nas - tu suštinsku, ljudsku skromnost koju on ima, nisam imala prilike često da vidim. Ovde se skromnost ne smatra vrlinom, skroman čovek je bezvredan, "prolaz" imaju agresivnost i pretencioznost, to se poštuje, i žao mi je što je sve tako nakaradno.
    Cuvaj me Boze Laznih Prijatelja Jer Neprijatelja Se Sama cuvam

    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom
    HVALA

  6. #36
    Super Administrator SuperAdministrator



    Points: 30,078, Level: 1
    Level completed: 99%, Points required for next Level: 0
    Overall activity: 14.0%
    Achievements:
    Tagger First ClassOverdriveSocialVeteran25000 Experience Points
    Goca's Avatar
    Registrovan
    Nov 2012
    Lokacija
    Salzburg
    Postovi
    7,814
    Country: Austria
    Say 'Thank You!' for this post. :
    0 For This Post
    119 Ukupno
    Points
    30,078
    Level
    1

    Prikaz Nagrada

    Moje Raspoloženje
    Scared

    2

    Sajam knjiga od 21. do 28. oktobra

    Međunarodni sajam knjiga u Beogradu, 57. po redu, održaće se od 21. do 28. oktobra a otvoriće ga mlada mađarska književnica Noemi Seči, čija je zemlja gost ovogodišnjeg sajma, saopšteno je danas na konferenciji za novinare



    Kako je novinarima u Skupštini grada rekao Željko Ožegović predsednik odbora Sajma knjiga, ovogodišnji slogan sajma je "Od A do Š", što je prikladan moto budući da će posetioci moći na jednom mestu da vice kompletnu izdavačku produkciju između dva sajma.
    Ožegović je kazao da je svecano otvaranje planirano za 18 sati.
    Na ovogodišnjem Sajmu knjiga predstaviće se ukupno 478 izlagača, od toga 60 iz inostranstva, a prvi put u organizaciji vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju nastupa i više od 30 izdavača i institucija kulture sa Kosova.
    Ožegović je rekao da je Mađarska počasni gost Sajma knjiga što je kako u političkom tako i u kulturnom interesu dve zemlje i gostovanje Mađarske predstavlja priliku da se srpski čitaoci upoznaju sa novijom književnošću te zemlje.
    Kada je reč o EUNIK-u, mreži nacionalnih ustanova kulture država EU, ove godine tema njihovog zajedničkog nastupa su dečja književnost i bajke na jezicima zemalja koje ovi instituti predstavljaju.
    U okviru Sajma knjiga biće organizovane i izložbe, kao i brojne diskusije.
    Školski dan biće četvrtak, 25. oktobar, a za porodične su određeni ponedeljak i utorak, 22. i 23. oktobar.
    U okviru Sajma knjiga biće dodeljeno više nagrada: Izdavač godine, Izdavački poduhvat godine, Dečja knjiga godine i novitet - Najlepša knjiga. Osim ovih, biće dodeljena i nagrada "Dositej Obradović" koja se dodeljuje stranom izdavačku za kontinuirani doprinos u objavljivanju i promociji srpske knjizevnosti.
    Poslednjeg dana sajma, "otvorena knjiga" biće predata predstavniku Poljske koja će biti počasni gost 58. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga 2013. godine.
    Sajam je će biti otvoren od 10 do 21 sat, cena ulaznice je 250 dinara, za grupne posete 150 a za porodične ulaznice 600 dinara.
    Ambasador Mađarske u Srbiji Oskar Nikovic izjavio je da je velika čast biti gost jednog od najprestižnijih događaja u Beogradu, Srbiji a možda i Evropi.
    On je dodao da će se njegova zemlja potruditi da odgovori na visoke zahteve beogradske publike i da će gostovanje Sečijeve biti prilika da se srpska publika upozna sa mladim naraštajem mađarskih pisaca, budući da su već dobro upoznati sa starijom i srednjom generacijom autora.
    Osim najmlađe generacije pisaca, pesnika, prevodioca i njihovih izdavača i distributera, publika će imati prilike da vidi i čuje mađarski folklor, pogleda dugometražne i kratkometražne filmove iz mađarske produkcije a imaće prilike i da se sretne sa najvećom šahistkinjom sveta Juditom Polgar koja će predstaviti svoje knjige za decu koje je napisala sa sestrom Žofijom.
    Novi umetnički direktor Sajma Olivera Stošić-Rakić rekla je danas okupljenima da će nastaviti sa radom svojih prethodnika koji je ocenila kao odličan i dodala da će se ovogodišnji program Sajma fokusirati na odnos dve zemlje, predstavljanje novih knjiga i autora a kao jednu novinu izdvojila je i uvođenje drugih formi stvaralaštva - performansa.
    Cuvaj me Boze Laznih Prijatelja Jer Neprijatelja Se Sama cuvam

    Odgovor Sa Citatom Odgovor Sa Citatom
    HVALA

 

 
+ Odgovor Na Temu
Strana 4 od 4 PrvaPrva ... 2 3 4

Informacija Teme

Users Browsing this Thread

There are currently 1 users browsing this thread. (0 members and 1 guests)

Slične Teme

  1. Knjizevnost
    By M e r i in forum Knjizevnost
    Odgovori: 85
    Zadnji Post: 18.03.2013, 20:30

Članovi koji su pročitali ovu temu : 0

You do not have permission to view the list of names.

Tagovi za ovu Temu

Bookmarks

Pravila Postanja

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts

Prijatelji Sajta

Vremenska Zona je GMT +1. Trenutno je 06:37 sati.
Powered by vBulletin
Copyright © 2018 Srpski Prevod by Milance®
Radio Poljubac By: www.radio-poljubac.com