*Сергéй Алексáндрович Есéнин / Sergej Aleksandrovič Jesenjin

*(3. oktobar*1895*- 28. decembar1925)








Sergej Aleksandrovič Jesenjin*(rus.*Сергéй Алексáндрович Есéнин;*Konstantinovo,*3. oktobar*1895*—*Lenjingrad,*28. decembar1925) je bio*ruski*pesnik, pripadnik književnog pravca*imažinizma.

Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.





Biografija

Rođen je u selu Konstantinovo u*Rjazanjskom*regionu 3. oktobra (21. septembra po starom kalendaru)*1895. u seoskoj porodici, od oca*Aleksandra Nikitiča Jesenjina*(1873—1931), i majke*Tatjane Fjodorovne Titove*(1875—1955). Počeo je da piše poeziju sa devet godina. Godine*1904. je pošao u Konstantinovsku školu, posle čijeg završetka*1909. počinje da studira u crkvenoj drugorazrednoj učiteljskoj školi (danas muzej S. A. Jesenjina) u Spas-Klepikama. Po završetku škole, u jesen*1912. preselio se u*Moskvu*i počeo da radi prvo u mesari, a zatim kao lektor u štampariji. Već*1913. paralelno s poslom pohađa studije kao „dobrovoljni slušalac“ na*Moskovskom gradskom narodnom univerzitetu Šanjavskog, na istorijsko-filozofskom odseku. Druži se intenzivno sa pesnicima Surikovskog književno-muzičkog kružoka.





Rodna kuća Jesenjina u selu*Konstantinovo, sada muzej Sergeja Jesenjina





Pesnik

U dečijem časopisu «Mirok»,*1914. su po prvi put objavljene pesme Jesenjina. Godine*1915, preselio se u*Sankt Peterburg, gde je upoznao pesnike*Aleksandra Bloka,*Sergeja Gorodeckog,*Nikolaja Kljujeva*i*Andreja Belog, kojima recituje svoje pesme. Uz njihovu pomoć, Jesenjin je izgradio svoju poetiku i postao poznat u književnim krugovima.

U januaru*1916. Jesenjin dobija poziv za*Prvi svetski rat*i zahvaljujući zalaganjima drugova, dobija zvanje («s najvišeg vrha») bolničara u Carskoseoskom vojno-bolničkom vozu №143 Njenog Visočanstva Carice*Aleksandre Fjodorovne. U to vreme se zbližio s grupom «Novoseoskih pesnika» i izdao prvu zbirku («Radunica» — 1916), koja ga je učinila veoma poznatim.





Zgrada škole, u koju je išao S. Jesenjin u gradu*Spas-Klepiki





Zajedno s*Nikolajem Kljujevim*često nastupa, između ostalog pred caricom Aleksandrom Fjodorovnom i njenim ćerkama uCarskom Selu.

Od 1915—1917 se druži s pesnikom*Leonidom Kanegiserom[1], koji je kasnije ubio predsednika Petrogradske komisije za vanredne situacije Mojseja Urickog.

U periodu bavljenja Jesenjina imažinizmom, izašlo je nekoliko zbirki pesama — «Trerjadnica», «Ispovest huligana» (oba — 1921), «Pesme kavgadžije» (1923), «Moskva kafanska» (1924), poema «Pugačov».

Pesnik je*1921. sa svojim drugom*Jakovom Bljumkinim*putovao u Srednju Aziju, posetio Ural i*Orenburg. Od 13. maja[2]*do 3. juna gostovao je u*Taškentu*kod druga i pesnika*Aleksandra Širjajevca. Tamo je Jesenjin nekoliko puta nastupao pred publikom i recitovao pesme na poetskim večerima. Po rečima očevidaca, Jesenjin je voleo da sedi u starom gradu i sluša uzbekistansku poeziju i muziku. U vozu, kojim je putovao, on je i živeo sve vreme svog boravka u Taškentu, zatim je tim vozom putovao u*Samarkand,*Buharu*i Poltorack (današnji*Ašhabad). 3. juna 1921. Sergej odlazi iz Taškenta i 9. juna 1921. se vraća u Moskvu. Sticajem okolnosti, veći deo života ćerka pesnika, Tatjana, proživela je u Taškentu.





Prva zbirka pesama S. Jesenjina




Početkom 1920-ih godina Jesenjin se aktivno bavio književno-izdavačkom delatnošću, a takođe prodajom knjiga u iznajmljenoj knjižari u Velikoj Nikitskoj ulici, što mu je oduzimalo mnogo vremena. Poslednje godine života je mnogo putovao po zemlji. Tri puta je posetio*Kavkaz, nekoliko puta je bio u Lenjingradu, sedam puta — u Konstantinovu.

Od*1924. do*1925. je posetio*Azerbejdžan, dao zbirku pesama na štampanje. «Crveni istok», se štampao u mesnoj štampariji. Postoji verzija o tome, da je upravo tamo, u maju 1925. bila napisana «Poslanica jevanđelistu Demjanu».

Godine 1924. Jesenjin je rešio da napusti imažinizam zbog nesuglasica sa A. B. Marijenhofom. Jesenjin i Ivan Gruzinov su objavili otvoreno pismo o raspuštanju grupe.

U novinama su počeli da se pojavljuju veoma kritički članci o njemu, koji su ga optuživali za*alkoholizam,*vandalizam*po hotelskim sobama, svađe i druge antisocijalne postupke, iako je pesnik i sam svojim ponašanjem (posebno poslednjih godina života) ponekad davao osnov za te kritike. Protiv Jesenjina je bilo podignuto nekoliko krivičnih prijava zbog huliganstva; poznato je takođe i delo "Delo četыrёh poэtov", u vezi s krivicom Jesenjina i njegovih drugova za*antisemitske*izjave.









Sovjetska vlast se „brinula“ za njegovo zdravstveno stanje, pa tako u pismu Hristijana Rakovskog Feliksu Dzeržinskom od 25. oktobra 1925. Rakovski moli «da se spasi život poznatog pesnika — nesumnjivo najtalentovanijeg u našem Savezu», predlažući: «pozovite ga k sebi, i pošaljite zajedno s njim u sanatorijum druga, koji mu ne bi dozvoljavao pijančenje…».

Krajem novembra 1925. Sofija Tolstaja se dogovorila s direktorom psihoneurološke klinike Moskovskog univerziteta, profesorom Ganuškinim o hospitalizaciji pesnika u njegovu kliniku. O tome je znalo samo nekoliko bliskih ljudi. 21. decembra 1925. on napušta kliniku, uzima sa štedne knjižice skoro sav novac i za dan odlazi u Lenjingrad, gde odseda u sobi № 5 hotela «Angleter».

U Lenjingradu poslednje dane života Jesenjina obeležavaju susreti sa Kljujevim, G. F. Ustinovim, Ivanom Pribludnim, V. I. Erlihom, I. I. Sadofjevim, N. N. Nikitinim i drugima.










Privatni život

Potomci u*Srbiji

Godine*1913. se Sergej upoznaje sa Anom Romanovnom Izrjadnovom, koja je radila kao lektor u štampariji «Društva I. D. Sitina», gde je Jesenjin počeo da radi. Neko vreme su se zabavljali i počeli da žive zajedno. Već 21. decembra 1914. je Ana Izrjadnova rodila sina, po imenu Jurij. On je bio najmističniji, od sve Jesenjinove dece, jer je bio vanbračno dete, Ana se i posle Jesenjinove smrti borila po sudovima da dokaže da je dete njegovo, što je i dokazala. Sovjetske vlasti su Jurija Jesenjina streljale po lažnoj krivici*1937. ali to nije dokazano, jer se tada prikrivala cela istina o porodici Jesenjin. Nedavno su se pojavili dokazi da praunuk Jurija, a čukununuk Sergeja, živi u*Srbiji, jer je Jurij prebegao za*Jugoslaviju, kada je saznao da će biti streljan.









Brakovi i deca

Godine*1917. se upoznao, a*4. jula*iste godine i venčao u selu*Kiriki-Ulita*sa glumicom*Zinaidom Rajh, ruskom glumicom, budućom ženom režisera*Vsevoloda Mejerholda. Venčanje Sergeja i Zinaide se održalo 30. juna 1917. u crkvi Kirika i Julite, a svadba u zgradi hotela «Pasaž». Iz tog braka se rodila ćerka Tatjana (1918—1992),*novinar*i*spisateljica, i sin Konstantin (1920—1986) — građevinski inženjer, fudbalski statističar i novinar. Krajem 1919. (ili početkom 1920), Jesenjin napušta porodicu, a u rukama trudne Zinaide (sa sinom Konstantinom), ostaje jednoipogodišnja ćerka Tatjana.*19. februara*1921. pesnik je podneo zahtev za razvod braka, u kom se obavezao materijalno da ih obezbeđuje. Kasnije je Jesenjin često posećivao svoju decu, koju je usvojio Mejerhold.




Zinaida Rajh*sa decom Konstantinom i Tatjanom Jesenjin




Period od 1918 do početka 1920-ih godina, vezan je za poznanstvo i bliske odnose Jesenjina sa ruskim pesnikom-imažinistom*Anatolijem Marijenhofom, s kojim je, sudeći po nedavno pronađenim pismima, otkriveno da je bio u intimnim odnosima.

Godine*1920. živi kod svoje sekretarice Galine Benislavske. Tokom života više puta se s njom viđa, a živi kod nje, skoro do ženidbe sa Sofijom Tolstoj 1925.

U jesen 1921. u radionici G. B. Jakulova, Jesenjin se upoznaje s američkom plesačicom*Isidorom Dankan, koju je za 6 meseci i oženio, i bio s njom u braku od*1922. do*1923. Posle svadbe je s njom putovao na turneje po Evropi (Nemačka, Francuska, Belgija, Italija) i u SAD (4 meseca), gde se nalazio od maja 1922. do avgusta 1923. Neobično je bilo to da on nije govorio strane jezike, dok ona je znala samo nekoliko desetina reči ruskog. Obično, opisujući taj „savez“, autori naglašavaju njegovu ljubavno-skandalnu stranu, jer su ta dva umetnika, nesumnjivo, zbližili i odnose stvaralaštva. Brak sa Isidorom nije dugo trajao, tako da se u avgustu 1923. vratio u Moskvu.





Isidora Dankan i Sergej Jesenjin




Godine 1923. Jesenjin se upoznaje sa glumicom Avgustom Miklaševskom, kojoj je on posvetio sedam neobično intimnih pesama iz ciklusa «Ljubav huligana». U jednom od stihova, šifrovano navodi ime glumice: «Što mi tako ime tvoje zvoni, kao avgustovska svežina (rus.*Что ж так имя твоё звенит, Словно августовская прохлада?)». U jesen*1976., kada je glumici bilo već 85 godina, u razgovoru s književnim naučnicima, Avgusta je priznala, da je romansa s Jesenjinom bila platonska, i da se s njim čak nikada nije ni poljubila.

12. maja*1924. Jesenjin je dobio sina Aleksandra Volpina, posle romanse sa pesnikinjom i prevodiocem Nadeždom Volpin. Kasnije je Aleksandar postao poznati matematičar i*disident.









18. septembra*1925. Jesenjin se oženio treći (i poslednji) put — Sofijom Andrejevnom Tolstoj (1900—1957), unukom*Lava Tolstoja, koja je tada bila šef biblioteke Saveza pisaca. Taj brak mu takođe nije doneo sreće i uskoro se raspao. Posle smrti pesnika, Sofija je posvetila svoj život sakupljanju, čuvanju, opisu i pripremi za štampu dela Jesenjina, ostavila memoare o njemu.





Smrt

28 decembra*1925. Jesenjina su pronašli mrtvog u lenjingradskom hotelu «Angleter». Poslednja njegova pesma, bila je "Do viđenja, druže, do viđenja" "(rus.*До свиданья, друг мой, до свиданья…)". Po svedočenju Volfa Erliha, papir gde je Sergej napisao ovu pesmu, predao mu je on lično uoči smrti. Jesenjin mu se žalio, da u sobi nema mastila, i da je morao da piše svojom krvlju.









Posle komemoracije u Savezu pesnika u Lenjingradu, telo Jesenjina bilo je prevezeno vozom u Moskvu, gde je takođe bio organizovan oprost sa učešćem rodbine i prijatelja pokojnika. Sahranjen je 31. decembra 1925. u Moskvi na poznatom Vaganjkovskom groblju.




Namešteno samoubistvo

Na samom početku, Jesenjin je podržavao*Oktobarsku revoluciju, međutim kasnije se razočarao njenim posledicama, što će i njegov život dovesti u opasnost. Veliki broj njegovih dela bio je zabranjen u*Sovjetskom Savezu, naročito u vreme*Staljina.

U periodu od*1970. do*1980., pojavile su se sumnje o ubistvu pesnika sa isceniranim samoubistvom (za organizaciju ubistva optužena je vlastSovjetskog Saveza). Akt na razradu te verzije doneo je istražni sudija Moskovskog kriminalističkog odseka milicije, pukovnik u ostavci, Eduard Hlistalov. Verzija o ubistvu Jesenjina procurela je u medije, u umetničkoj formi je predstavljena u TV seriji «Jesenjin» (2005).

Godine*1989. pod okriljem Instituta svetske književnosti „A. M. Gorki“ Ruske Akademije Nauka, sačinjena je komisija pod rukovodstvom sovjetskog i ruskog „jesenjinologa“ Jurija Prokuševa. Po njenoj molbi, sproveden je niz ekspertiza, koje su dovele do zaključka, da je „čitava verzija o ubistvu izmišljena, kako bi se ukaljala čast našeg neprikosnovenog Saveza“.





Grob Sergeja Jesenjina 1983.





Posle*raspada Sovjetskog Saveza, 90-ih godina 20. veka, sumnja, koja je do tada postojala, da je to bilo zapravo ubistvo po nalogu agenata zvanične vlasti, ipak se ispostavila kao istinita. Istraživanja iz*2009. godine pokazala su da je samoubistvo mladog pesnika iscenirano, što dokazuju kriminalistički eksperimenti o ubistvu pesnika Sergeja Jesenjina

Imao je 30 godina. Galina Benislavskaja ubila se na Jesenjinovom grobu godinu dana kasnije.





Poezija

Od prvih zbirki*poezije*(«Radunica», 1916; «Seoski časoslov», 1918) istupio je kao prefinjeni lirik, majstor duboko psihologizovanog pejzaža, pevač seoske Rusije, poznavalac narodnog jezika i narodne duše. Od 1919—1923 sačinjava grupu*imažinista. Tragičko doživljavanje sveta i duševna smetenost izraženi su u ciklusima «Kobыlьi korabli» (1920) i «Kafanska Moskva» (1924) i u poemi «Crni čovek» (1925). U poemi «Balada o dvadesetšestorici» (1924), posvećenoj bakinskim komesarima, zbirci «Rus Sovjetska» (1925) i poemi «Ana Snjegina» (1925), Jesenjin stremi da dostigne «komunom primoranu Rus», iako je nastavio da se oseća pesnikom «Rusije odlazeće», «zlatne izbe».








Tematika stvaralaštva

Iz pisama Jesenjina 1911—1913 oslikava se složeni život pesnika u razvitku, njegovo duhovno sazrevanje. Sve to, našlo je odraz u poetskom svetu njegove lirike 1910—1913, kada je napisao više od 60 pesama i poema. Ovde su izraženi njegova ljubav prema svemu živom, prema životu, otadžbini. Na taj način, pesniku posebno pobuđuje osećanja okolna priroda («Izatkan na jezeru purpurna svetlost zore…», «Breza», «Prolećno veče», «Noć», «Izlazak sunca», «Peva zima — jauče…», «Zvezde», «Tamna mala noć, ne da da se spije…» i dr.).

Od prvih, pak, stihova, poeziju Jesenjina čine teme zavičaja i revolucije. Od januara 1914. pesme Jesenjina se pojavljuju u štampi («Breza», «Kovač» i dr.). Poetski svet postaje složeniji, a značajno mesto u njemu počinju da zauzimaju biblijski obrasci i hrišćanski motivi.

Na početku 1916. izlazi iz štampe prva knjiga Jesenjina «Radunica». U nazivu, sadržini većeg dela pesama (1910—1915) i u njihovom odabiru vidi se zavisnost Jesenjina od raspoloženja i ukusa publike.









Stvaralaštvo Jesenjina 1914—1917 postaje složeno i protivurečno («Mikola», «Jegorij», «Rus», «Marfa Posadnica», «Brk», «Isus-mladenac», «Plavetnilo» i dr. pesme). U tim delima je predstavljena njegova poetska koncepcija sveta i čoveka. Osnova Jesenjinove pesničke inspiracije je „izba“ (Seoska drvena kuća), sa svim njenim atributima. U knjizi «Ključevi Marije» (1918), pesnik piše: «Izba prostoljudna — to je simbol shvatanja i odnosa prema svetu, koje su razradili još pre njega njegovi preci, koji su daleki svet potčinili sebi upoređivanjem stvari njihovih ognjišta». Izbe, okružene dvorištima, ograđene plotom od pruća i «povezane» jedna s drugom putem ili stazom, obrazuju selo. A selo, ograničeno okolicom (ogradom od pruća), zapravo i jeste Jesenjinova Rusija, koja je odsečena od velikog sveta šumama i močvarama.



„ Ne vidatь konca i kraя,
Tolьko sinь sosёt glaza… ”




Kasnije je on govorio: «Zamolio bih čitaoce da se odnose prema svim mojim Isusima, Božjim majkama i Mikolama, kao prema nečemu bajkovitom u poeziji». Heroj lirike se moli «zemlji koja se dimi», «na purpurnoj zori», i poklanja se otadžbini: «Moja lirika, — govorio je kasnije Jesenjin, — živi jednom velikom ljubavlju, ljubavlju prema otadžbini. Osećanje zavičaja — osnovno je u mom stvaralaštvu».










U poetskom svetu Jesenjina pre revolucije, Rusija je mnogolika: «zamišljena i nežna», smirena i buntovna, ništavna i vesela. U pesmi «Nisi ti u mog boga verovala…» (1916), pesnik zove Rusiju — «princezu pospanu», koja se nalazi «na maglovitom brdu», ka «veseloj veri», kojoj je sada privržen on sam. U pesmi «tuči s ožereba…» (1916) pesnik bukvalno predskazuje revoluciju — «preobraženje» Rusije kroz «muke i krst», i građanski rat.

I na zemlji i na nebu, on suprotstavlja samo dobre i zle, «čiste» i «nečiste». Zajedno s Bogom i njegovim slugama, nebesnim i zemaljskim, kod Jesenjina od 1914—1918 deluje moguća «nečistoća»: šumska, vodena i domaća. Zla sudbina, kako je mislio pesnik, dotakla se i njegove otadžbine, i položila svoj pečat na njen oblik:




„Nisi ti u mog boga verovala
Rusijo, otadžbino moja
Ti si, kao čarobnica, daljine mjerila
I bio sam, kao posinak tvoj, ja“




Ali i u te, predrevolucionarne godine, pesnik je verovao u to, da će začarani krug biti razoren. Verovao je, jer je smatrao sve «uskom rodbinom»: znači, treba da nastupi takvo vreme, kada će svi ljudi postati «braća».




Poznate pesme


Breza*(1913)
Jesen*(1914)
Pesma o keruši*(1915)
Mangup*(1919)
Ispovest mangupa*(1920)
Ja sam poslednji pesnik sela*(1920)
Molitva za umrle*(1920)
Ne žalim, ne zovem, ne plačem*(1921)
Pugačov*(1921)





Sergej Jesenjin - Pismo majci ( Šerbedžija )





Kafanska Moskva*(1924)
Ko sam, šta sam?*(1925)
Ana Snjegina*(1925)
Snežno polje*(1925)
Crni čovek*(1925)
Kačalovljevom psu*(1925)
Do viđenja, druže, do viđenja*(1925)





Što sam, tko sam? (Ispovijest huligana) ¤ Sergej Jesenjin (recitacija) - Zrinko Kapetanić





Publikacije

Za života


S. A. Jesenjin, Radunica. — Petrograd: Izdavač M. V. Averjanov
S. A. Jesenjin, Isus-mladenac. — Petrograd
S. A. Jesenjin, Plavetnilo. — Moskva
S. A. Jesenjin, Radunica. — drugo izdanje — Moskva
S. A. Jesenjin, Seoski časoslov. — Moskva
S. A. Jesenjin, Preobraženje. — Moskva









S. A. Jesenjin, Plavetnilo. — drugo izdanje — Moskva
S. A. Jesenjin, Ključevi Marije. — Moskva
S. A. Jesenjin, Rusejanj. - Moskva: Aljciona
S. A. Jesenjin, Trerjadnica. - Moskva: Zlak
S. A. Jesenjin, Triptih. Poeme. — Berlin: Skifы
S. A. Jesenjin, Rossiя i Inoniя. — Berlin: Skifы
S. A. Jesenjin, Ispovest huligana. — Moskva
S. A. Jesenjin, Ražani konji. - Moskva: Aljciona
S. A. Jesenjin, Preobraženje. — drugo izdanje — Moskva: Imažinisti
S. A. Jesenjin, Trerjadnica. — drugo izdanje — Moskva: Imažinisti
S. A. Jesenjin, Radunica. — 3-e izd. — Moskva: Imažinisti
S. A. Jesenjin, Pugačov. — Moskva: Imažinisti







S. A. Jesenjin, Autobiografija // Savremeno obozrenie: Časopis novog tipa (Književnost — umetnost — život). — Petrograd: Izdavač «Ars». (Prva publikacija autobiografije Sergeja Jesenjina u Rusiji za života).
S. A. Jesenjin, Pugačov. — drugo izdanje — Petrograd: Eljzevir
S. A. Jesenjin, Pugačov. — treće izdanje — Berlin: Rusko univerzalno izdavaštvo
S. A. Jesenjin, Izabrana dela. — Moskva: Gosizdat
S. A. Jesenjin, Sabrane pesme i poeme. - Moskva — Tom 1. — Berlin
S. Esenin, Confession d’un voyou. — Paris (prevod na francuski: Franc Elens i Marija Miloslavska)









S. A. Jesenjin, Pesme kavgadžije. — Berlin: Izdavač I. T. Blagov.
S. A. Jesenjin, Kafanska Moskva. — L., 1924. — 44 s.
S. A. Jesenjin, Pesme (1920-24). — Moskva: Krug
S. A. Jesenjin, Rusija sovjetska. — Baku: Bakinski radnik
S. A. Jesenjin, Zemlja sovjetska. — Tiflis: Sovjetski Kavkaz
S. A. Jesenjin, Pesma o velikom pohodu. — Moskva: Gosizdat
S. A. Jesenjin, O Rusiji i revoluciji. — Moskva: Sovremennaя Rossiя
S. A. Jesenjin, Brezin cic. — Moskva: Gosizdat, 1925. — 100 s.
S. A. Jesenjin, Izabrane pesme. — Moskva: Ogonek, 1925. — 44 s.
S. A. Jesenjin, Persidski motivi. — Moskva: Sovremennaя Rossiя





Međunarodne

S. A. Jesenjin, Ana Snjegina. Poema / Izdanje na 12 jezika (ruski, engleski, srpski, bugarski, mađarski, italijanski, nemački, rumunski, slovenački, slovački, hrvatski, češki). — Moskva: Centar knjige VGBIL, M. I. Rudomino,*2010.





Sergej Jesenjin - Ne žalim, ne zovem, ne plačem (Aleksej Pokrovski)





Sećanje


Državni muzej-spomenik kulture S. A. Jesenjina u selu*Konstantinovo
Moskovski državni muzej Sergeja Jesenjina
Muzej Jesenjina u Spas-Klepikama
Park Jesenjina*u Nevskom rajonu*Sankt Peterburga.
Narodni muzej S. A. Jesenjina u*Voronježu*(otvoren 3. oktobra*2011. g.)
Rjazanjski*državni univerzitet S. A. Jesenjina
Međunarodna književna nagrada Sergeja Jesenjina «O Rusijo, mahni krilima…», koju je osnovao Savez pisaca Rusije i Nacionalni Fond razvoja kulture i turizma.
Ekspres*Moskva*— Rjazanj «Sergej Jesenjin»
Dom-muzej Sergeja Jesenjina i ulica gradu Mardakan (Baku,*Azerbejdžan)
Dom-muzej Sergeja Jesenjina u gradu*Taškent*(ulica Kari-Nijazova, 20, stanica «Darhan»)
U*2013-oj godini, ime Jesenjina nosi 610*trgova*i ulica u gradovima i selima Rusije





Moskovski državni muzej Sergeja Jesenjina





Spomenici

Spomenici*pesniku postoje u mnogim gradovima Rusije, ali i sveta. Među poznatijima su spomenik u*Belgorodu*(u ulici S. Jesenjina), 2 spomenika na Tverskom bulevaru i Bulevaru Jesenjina u*Moskvi, u*Rjazanju*na kremljovskoj obali, u selu*Konstantinovo, u*Voronježu,*Krasnodaru,*Taškentu, i*Čerkesku, kao i dva u Tavričkom vrtu i Jesenjinovoj ulici u*Sankt Peterburgu. Zatim spomen-ploča u*Rostovu na Donu, i biste na Aveniji Fridriha Engelsa u gradu*Ivanovu*i u gradovima Spas-Klepike i Orjol.





Spomenik u Rjazanju.





Istaknuti ruski pesnik,
1958, 40 kopejki





Marka, posvećena S. A. Jesenjinu,*1975, 6 kopejki






Bolero-O Jesenjinu






Izvor: wikipedija; bebamur.com; poezija.6forum.info; slideshare.net; avantartmagazin.com; trunsmoitren.blog.rs; prelepapoezija.com; youtube; udicazasrce.wordpress.com; tumblr.com;